Vojvoda Dojčin : tragedija u pet činova

43:

На муке ме све веће полажеш, Увлачећ' ми се тако у душу. Поштеди мене. И опрости ми Што остављам те самог. Боли ме, Разумијеш ли: боли —

Ант. Гори ми, И сажиже ме овдје ко и ту. (Руком на срце Милутину) М. Опрости ми, не могу — мука ми. (Оле

врло раскарен)

Петнаеста појава.

Антијох сам.

Ант. Све прилике ми за то говоре Да није више међу живима. Размишљао сам дуго. Размишљам Непрестано и сада о томе. Сигурно није. — Ко би знао то Тајанственом у двору овоме! Сад како буде. Ја ћу радити К'о да га нема. Сјутра знаћу све. Туњезгало сам неки био, да,

И спор и невјешт и одгађало,

А смјелост духу непозната ми

До сада била. Морам признати.

Философски о свему судећи

К'о предци моји неки некада,

Урадих стварно мало. Премало !

Ал сада смјело, вјешто, одважно

Ка светом циљу мојих предака !

Да видим онда ове Варваре

И вође да им видим охоле

Што вјере наше љуску имају,

А срце — њено! Гдје је њима тог! —

А мој ће Марко, сигуран сам ја,

Надухати добрано налог мој. (Обазре се, омаловажујући)

Гле Теодора заљубљенога !