Vojvoda Dojčin : tragedija u pet činova

44

И узбуђен >! И он зар узбуђен > Будала стара! — Ал ми треба та. (Удари се по челу) Димитрије, хеј, причувај се ти Да тебе слично што не задеси. Димитрије! Зар то доживјети Код (удари се по прсима) овог вјерног слуге (куцка се по челу) овога 2! (Теодор Манијак улази узбуђен)

Шеснаеста појава. Пређашњи и Манијак.

Ман (опрезно). Је л Марко што ти овдје причог2 Ант. Ман. Страхота, брате! Ми смо будале, Ал понајвећа сигурно сам ја. Ант. Говори, што јег Ман. Нема Дојчина. Ант (мирно. И Руђер тако рече. Ман. Ето ти! Пб Солуна већ зна, а не знам ја. Ант. Ни ја.

Ман. Ту доле срете Марко нас И прича чудо — сав у сипњи је Ант. Ма што је Ман. Чудо с Трга Комнена: Ту међу собом људи говоре — Све угледни и прави Солунци Одавно већ да нема Дојчина. Па јутрос, веле, многи видјеше, Из двора себра два изиђоше Па, уплакани, ту се јадају: „И једва му се Господ смилова Да напаћено тијело смири се И к себи га позове за увијек.“ Ант. И сад> Ман. Балабан сјутра спрема се

Не.