Vojvoda Dojčin : tragedija u pet činova

И уздиже је, преображава, И подобу божанску онда тек Задржава ти човјечији лик. Примијетиле смо обадвије нас На бољак све да иде браци нам, Ал крисмо радост нашу стрпљиво. Па још бисмо је криле, али он (у све већој радости) Већ хоће амо! М. Слава Господу ! | А ти се мало стрпи овдје. (Оде десно) М (ва њом). Ах!

Деветнаеста појава. Милутин, затим Јелица.

М. Сам Господ шаље милост људима. (Клекне пред иконом Светога Великомученика Димитрија и занесе се у тиху молитву. Јелица се враћа, а Милутин, чувши кораке, дигне се, пун тихе радости)

Ј (улазећи). У Господа нам нада. М. Слава му!

Ј. Све надгледај и брзо врати се. (Милутин оде радостан)

Двадесета појава. Јелица, затим Анђелија и Дојчин.

Ј (приђе икони Светога Распећа, побожно). Помози нама — брата подигни. (Клекне. Тишина) Од себичности душа слободна За себе ништа — све за брата мог! (Станка. Десно се отворе врата, али Јелица, занесена у молитву,

не чује. Улази Анђелија, срећна, за њом Дојчин, блијед, изболован, али — окријепљен)