Vojvoda Dojčin : tragedija u pet činova

46

Већ (потресно) жељама извидат ббника. Ј. Ја мишљах наћи ту Милутина. Ман. Далеко није. Мора наскоро И он овамо стићи. (Обазре се и спави у дну Милутина) Ево га.

Ја идем сада. (Опрости се и оде. На улазу се поздрави с Милутином) Ј «ва њи). Срећа чики мом. (Улази Милутин).

Осамнаеста појава.

Јелица и Милутин.

'М. _ Досадише ми он и пратилац;

И онај њихов слуга досадан, А не дају се увавијестити. Да сам их ђаво носи одавде, И пријатељство, родство им и све! И ако нам је род и пријатељ, Ал ја то родство, пријатељство то Не могу никад срцу привити.

Ј (без досадашње сјете).

За данас нико већ не долази. И ти се можеш сад одморити, Милутине. Ту остани сад сам, Ја опет идем снајки. М (осјетио промјену у гласу Јеличином, стане као укован и зачуђено се загледа). Боже мој!

Ј (повјерљиво).

У руци Господ има срећу нам. М (сав пресрећан, одахне).

АХ !

|: Тише само. — Чуј, Милутине.

Кад силна радост изненада ти Сву узме душу па је потреса, Захвали Богу тихо, у себи, Нек осим Бога нико у душу

У томе ријетком часу не гледа: Тек тада радост чисти душу ти