Vojvoda Dojčin : tragedija u pet činova
64
Д. О коме ти то причаш |: Причам ти О несрећнику Теодору.
Д. Стој! О њему више ништа! Нема га!
Ј (увирући се Дојчину, увавијесно). Ал чуј ме, брацо!
Д. Слушаћу те све, Алт о њем ништа више. Нема га!
То лако може бити, ако је Већ у море се сурв'о, очајан, Јер такав тамо изгуби ми се. Ти мораш чути ову истину. Од истине не бјежи Дојчин. Д. Ре! Ј
Заслужила бих укор, више још
ја
Да не кажем ти ово. Д. Збори, де. Ј (погледа Дојчина, па Анђелију).
До сада ми је била досада Говорит с њим. А доскочице му, И мудричења, надмудривања Досадила ми. Он је изгубљен.
Па чисто ти не могу вјероват“, Још и сад мислим: привид био ми. О, Боже драги! Какво чудо тип 2 Ј. Од суза пута видјет не може, Басрља амо тамо, посрће. (Заломи рукама) Да мудар чича плаче! Боже мој! Потекоше и мени сузе. Д. Што |: Кад јадати се узе јецајућ: „Све сплетке турске на ме јадника! У Солун Турци — то је сигурно Донијеше глас, и тај ме уништи, Одавно већ да нема Дојчина, А љуба, сеја не објављују Ту грдну тугу своју никоме.
>