Vojvoda Dojčin : tragedija u pet činova

19

Седма појава. Антијох, затим Јелица, па Милутин.

«Ант (себи). Хе, да је смијем сад упитати Све оно што се (прстом по челу) овдје намеће ! Ал то би била чиста безочност, А Јелин мора увијек бити фин. (Јелица долази с десна. Антијох јој прилази, брижно) Да предуго ми ту не остане Мој добри Марко, дома послах га, Ал' мене скра дуго чекање. У овој бризи, овом јаду мом. (Милутин долази с десна) Ах, гдје си, брате мили2 Горим ти КОо на ватри, а већ не могу, знаш, К'о из шуме отићи одавде, Да не вријеђам финоћу јелинску. (Полази, клањајући се Јелици) Ја не знам сада што ћу, како ћу Без њега ту — к'о сирак остављен. А што је с њим, то Господ нека зна. (О (уздахне) да ме није бар ни водио Из Цариграда амо. Стид ме је. К'о просјак худи што ћу отићи. А мораћу, по сили судбине, Јер просјакиња пука срећа ми, Па — просјакиња срећа, просјак ја За мене нема другог излаза !

(Оде с Милутином)

Осма појава. Јелица, затим Дојчин,

Ј (брижна, стоји на вратима). Све иде циљу своме. Само ја К'о сувишна на свијету овоме.