Vukova prepiska. Knj. 2

96 ДИМИТРИЈЕ ДАВИДОВИЋ

1.) Ја најбоље признајем п осећам, да она плата није за одбацивање; п внам добро, да у Србији мало чиновника има, који онолику плату имају, и да су Њ. Ов. мени њу из особите милости и благонаклоности одредили; а пи служба је она тако пуна славе и чести, да ја у Србији у данашње време не знам каку би другу место ње зажелити могао; али залуду, кад ја то због стања здравља мога све оставити морам ! Сваки човек служи (како државу и владаоце, тако и приватне људе), да би могао живити боље м лакше, нето што би живио без службе; а мени би служба до јако већ ака главе дошла, да сам до сад једнако служио. Здравље је моје горе, него што сам та у ономе писму описао: како ме од некога времена п ова друга нога боли, како мало више лођем, после без велике муке не могу с места да устанем; свако јутро у голој води од зноја из постеље устајем, а док десет корака корачим, морам се, због тешкога ођења, на ново ознојити' (као што сте и виђали млого пута); и зато сам сваки дан све муанатији од цуга п од назебе.

Најкраће рећи: стање је здравља мога таково, да ја, ако сам рад свој живот, од кота нико ништа нема, драгоцјеније на. овоме свијету, још који дан продужити, морам гледати да живим по својој вољи. Све ово, што вам о здрављу моме овде кажем, и што сам у ономе писму писао, сви ви, који ме гођ лично познајете, морате за истину признати; а из тога, мислим, сваки човек, код кога узроци и доказатељства што помажу и вначе, може се увјерити, да је мене највећа невоља нагнала, да онолику плату (седам сребрни цванцика, на дан!) и онаку славну службу с превеликом жалости оставим.“

2.) Награда ја нити сам тражио, нити тражим, него сам тражио милости п помоћи од Њ Св., као од Господара народа вашега, па била она из народне или из њиове сопствене азне, п звала се како му драго, само да би ја у оваковом стању здравља мога, имајући од Њ. Св. као додатак к премилостиво дарованој ми Руској пензији, са женом п петоро

1) Одавде до тачке у концепту уметнуто, а у место тога било па превучено: кад овако знојав дођем у канцеларију, где се соба готово прекорачити може, друтар какав, који се пуши од здравља п од дебљине, не гледајући што се ја знојим од слабости, виче: отворите пенџере, итд.

2) Од: а из тога... па довде дописато, а пре било па превучено: па ако се и преко свега тота још који међу вама нађе, те не призна, да је мене,... оставим, онај очевидно показује, да код њега узроци и доказатељства ништа не помажу нити значе.