Vukova prepiska. Knj. 4

ВАСИЛИЈЕ ПОПОВИЋ 108

пун превелики ушију. Сад знате како ја тај сан толкујем: Бињиш (рвен), биће скоро; а уши све новци.

Ја би рад наштампати једну књижицу управо за Господара Милана, и њему је посветити, но не знам каку ћу му титулу дати. Зато вас молим покорно, да ми ви то ту са знањем Господаревим пи у договору са секретарима начините, па у првом писму да ми пошаљете !

у Липисци 6. Окт. по нашему 828.

[Вуков концепат у арх. 0. К. Академије бр. 8085]

6. Благородни Господару Васо!

Истина, да сте ми остали дужни одговор на моје писмо још из Липиске од 6. Октобра 1828. године; но опет сам се наканио да вам пишем, као староме пријатељу моме. Без сумње ће вама бити познато, да сам ја 14. и 22. Августа писао Господару одавде, и послао му једну књигу народни наши пјесама на Њемачком језику п 18 објавленија о моме забавнику за годину 1826. п молио га, да би учинио милост, да и заповједи разаслати по наијама, да би ми се скупило што пренумеранта; па ни одговора нити п једнога пренумеранта! То је очевидни знак, да су непријатељи моји Господарево срце п лице са свим одвратили од мене. Сад је моја једина надежда у вама, да ме ви опет код Господара у стару мплост доведете. Ја сам добро увјерен, да сте ви прави пријатељ Господарев; а како сте пријатељ његов, морате бити п мој; јер видите, да мени ништа тако на срцу не лежи, као Господарева чест и слава и полза: ја сам о томе вјечне сведопбе оставио. (Нека непријатељи моји данас колико им драго толкују све моје родољубиве жеље и послове наопако, но, ако прије не изиђе ђело на виђело, потомство ће безмитно, кад зелена трава над нама порасте, судити без атера п без страа. Ова мисао мене довољно тјеши и разговара, само ми је жао, што ми непријатељи сметају више добра чинити Господару п народу Српекоме).

Ја Господару више писати не смијем, нити би му имао шта друго писати, осим онога, што сам му писао из Земуна