Zastava — jutarnja izdanja

ЗАСТАВА ЛИСТ СРПСКЕ НАРОДНЕ РАДИКАЛНЕ СТРАНКЕ (Вечерњи лист)

Женидба удових свештеника.

И удови и неудови свештеници митрополије карловачке молиће синоа, да удовим свештеницима дозволи поновни брак. Са врло малим изузетком потписаће ту молбу сви свештеници. Та ће ствар доћи' и пред сам народни црквени сабор, јер ће свештеници послати ту молбу и сабору, да их сабор потпомогне код синода. ' У нашој митрополији има данас 157 удових свештеника. Сваки је чвтрти свештеник удов, а по досадањим прописима не сме се по други пут женити. > Шта бива онда са његовом децом?! И! у каква искушења долави он? А привнајмо да он тим искушењима и подлеже. Ако не држи домаћицу, то је селу кривоЈ а ако је има па се нађу деца, онда је о-; пет селу криво, а још више епископу, и онда долазе нове непријатности. У старо доба било је и код нашег народа, да је жена после смрти мужевљеве ишла с њ^м ваједно у гроб. Данас је скоро тако, да би свештеник после смрти попадијине требао да иде за њом у гроб, јер је његов положај и његово стање управо страшно. Наш народ је слободоуман и увиђаван. Он би се радовао, кад би свештеницима његовим било дозвољено,да се поново мо гу женити, кад обудове. То би ојачало наш народ и бројно. У 231. јутарњем броју „Заставе“ вели о томе један удови свештеник ово: „Та може ли света нам црква мирно гледати ону силну сирочад без мајке, сирочад слугу олтара јој ? Та није ли то убиство по мали народ наш и по напредак његов, да је баш онима забрањено породицу имати, који би потомке му најлакше и без терета народу одгајивати могли? Та може ли то бити воља св. цркве наше, да установом својом закраћује кћерима нашим да се удају те испуне како божју заповест тако и велики задатак им према човечанству, а још већу дужност према народу свом?“ Треба да се запитамо: да ли се томе противе црквени закони? Ми држимо да то питање није одвише тешко. На основу св. писма католичким стештеницима је сасвим

забрањено женити се. На основу истог св. писма нашим свештеницима је дозвољено да се могу само једаред женити. А на основу тог истог св. писма свештеници лутуранске цркве и других цркава могу сеј женити више пута. Црквени сабори и синоди решавали су. о тим питањима кад како. Још су у првим хришћанским време 1 нима доносили сабори налоге, да се све-> штеници не жене И вато нису имали друге основе, већ ту, да је Христос био нежењен, а он треба да буде узор свештенику. И позивали су се на речи апостола Павла, које гласе: „А ја хоћу да сте ви безбрижни. Ко је неожењен брине се за ;Господње, како ће угодити Господу. А ко !је ожењен брине се за светско и како ће ;угодити жени.,.“ । Но ако ће свештеник да узме у свему примера из Христовог живота, онда он не само што се не би смео 'женити, него не би смео имати своје куће и напослетку требао би да се даде распети бранећи правду и истину. Повода би у данашње време имао доста. Но Христос није никад никоме забрањивао женити се. Пlто се тиче онога разлога: „ко је не жењен брине се само за Господа,“ то нису свештеници усвајали. Поред све забра не они су се ипак женили. И тек у XI. веку, кад су папе водиле силну борбу са царевима, онда је папа Грегор УП. забранио католичком свештенству женити се. И он је то учинио с тога, да сваки свештеник буде војник, коме не смета ни жена ни деца. У нашој православној цркви је дозвољено, да свештеник може бити ожењен, али само једанпут. То је по речима апостола Павла: „Владика треба да је без; мане, једне жене муж, трезан, паметан,! поштен, гостољубив, вредан да учи“... „Ђакони да бивају једних жена мужеви, који добро управљају децом и домовима“. (Но зар је могуће свештенику без жене управљати добро домом и децом?!) Вероватно је, да оне речи: „треба да је једне жене муж“ не значи, да се не сме двапут женити. Него значи, да у један и исти мах не сме да је муж више жена. Треба се уживити у оно развратно,

покварено време, у коме је живео апостол Павле. Онда их је било и сувише, који су били у један исти мах мужеви више жена. Познато је, да апостол Павле није ни мало волео жене. Он је прогласио: „жена да се боји својега мужа“. И он је пропи’ сао: „жени не допуштам да учи, (да бу'де свештеник) нити да влада мужем, него Iда буде мирна.“ Он је рекао: „Удовице поштуј, које су праве удовице “ А удовица да се не прими млађа од *6O година, ако је свецима ноге прала, ако је невољним помагала А младих удовица про^и се, јер кад побесне против Христа, хоће да се удају.“ Апостол Павле је мислио, да је боље свакоме ако се не жени, и боље свакој ако се не уда. Он вели: Добро је човеку да се не дохвати жене. Али да се не би „успаљивао*)“ треба и да има сваки човек жену и свака жена мужа И сад долази ово: „Добро је ако остану, као ја (нежењени). Али ако се уздрже, нека се жене и удају, јерјебоље и женити се и удавати се, но успаљивати се.“ На основу овога је протестантска црква дозволила својим свештеницима женити се и више пута. Лутер је то дозвољавао, чим је ступио на поприште Морамо имати на уму и то, да апостол Павле није заповедао г амо где се тиче жешидбе. Он је саветовао Он је свуда о то•ме говорио: Боље је, треба, а нигде „за'брањујем“ и мора Н пр. „Боље је и женити се и удавати се него успаљивати се “ Наш црквени синод имао би доста разлога, баш и са црквеног гледишта, да у питању свештеникове женидбе донесе други закључак. А што би друге православне цркве? Шта би у Србији, Црној Гори, Русији, Румунији, Грчкој? Неко треба да предњачи. Грци неће. Тамо је пре неколико година дана народ дизао буну, кад је неко превео св. писмо са старог грчког језика на шов данашњи грчки језик. И тражио је да се та књига забрани. Али би насигурно пристао синод у Србији, па без сумње и у Црној Гори. У Србији је питање о женидби удових с еште* Ову је реч изрекао апоетол Павле мало друкчије.

ПОДЛИСТАК. ДУЖНОСТИ ПОЈЕДИНЦА ПРЕМА НАРОДУ.

Предавао на поучно-забавном оелу у Новом Саду профеоор Јован Живојновић. Поштовани слушаоци! Мили народе! Хоку да проговорим о дужности појединца према народу Али пре свега да кажем хвала славно ме прире^ивачком одбору ових села за народ, што ми је својим позивом, да одржим ово гредавање, дао прилике, да најпре и сам одужим једну дужност своју према своме народу. Са овога места чули смо већ два предавања, којима је овај одбор просвећених синова ваших пошао да и вас просвети о ономе, што треба као своје да повнамо и било да лечимо, било да то употребимо ва облагорођавање своје душе. Моје предава* ње можда неће бити онако научно, као оно др. Јовановића, а не ни онако одушевљено као професора Павловића, али сам највише рад да буде поучно ва нас, а сва тројица се сложисмо до сада у томе, што говоримо о народу: Др. Јовановић о

професор Јован Живојновић.

Јвдраиљу народном, профес р Павловић о ^српским народним песмама, а ја сам рад ■ево да проговорим о дужности према на'роду. 0 народу је дакле свуда реч, па 'најпре треба ваљда да чисто внамо и ви |димо, шта је и ко је то народ. Иако ив ’гледа да је валудан посао то одре^ивати, I јер сввко разуме ту реч, ко говори срп ски ипак ни данас сви људи, сви Срби не равумеју под народом у свакој прилици једно те исто. Када се из светога храма православно га крену верни: ратари и бостанције, тр говци и занатлије, попови и учитељи и други Срби разних заната, и мало и ве лико, и мугако и женско, да понесу крсте и литију на жито или на реку ради освећења богојављенске водице, тада кажемо: „Народ иде ва литијом“. Но није ту само гомила људи, која се споља види, него има још нешто и унутри у тој гомили, још се нешто мисли, што се не види, када се каже ва какву гомилу људи да је народ, а мисли се оно, што та гомила сама за себе мисли и вна да је. „Где се Драва под Барчем и Дарањем југоисточно повија, налазимо данас осам хрватских насеобина, у којима је пре педесет година лруги народ живео, то су

била српсза села. — Суседсгво са Хрватима и римокатолички верски живот похрватио је српске (те шокачке) насеобине. (Тако је исто и у међумурју од српске Рац Кањиже постала хрватска насеобина.)“ „У целој Барањи је сад само 3 српска острва у долини Драве и једно у долини Карашице — то су последњи остатци од негдањих многобројних насеобина те жупавије.“ „У толнанској жупавији само у Медини има их м^ло православне вере, који су последњи остатак од негдањих српских насеобина тога краја, — осталих је нестало.“ Те тако са оне стране Дунава вабележено је овако наше пропадање: „Од 40 старих српских места давас је у 21 хрватска, у 13 немачка, у 6 ма^арска већина.“ „У крашоЕСко северној жупанији од свију народа само Срби нису могли да у хвате корена у румунском вемљишту. У долини Мориша и у ме^уречју до Бегеја две се расе народа отимају о ту вемљу Немци и Румуни. Била би још једна, али та већ посрће са попришта — а то је српска. Приликом обнављања тамишке"жупаније, у доба насељавања јој пре 200 год. мвого је више било Срба. Појма нам даје о тадањем броју им то, да се морали два

Број 253. У Новом Оаду у петак 1. децембра 1906. Година ХИ,

‘ , B»итава“ ивлави сваки даи два пута, а иеделои в понедел.иикои једаред. Цеиа је ва Угарску кад се јутарњи и вечерњи аист ваједво шал.е на један месец 2 кр. 40 пот. четврт годвпе 7 круна. Кад се јутарњи и »енерњи лист васебно шњње: месечво 2 кр. 98 пот. на четврт годмне 8 круна 76 пот. 8* Аустрију и све остале вемље на четврт године 10 круна. Вародним бројевима од петка цена је: пола године 2 круне, на целу годину 4 круве, ава стран вемл.е годвшње 6 круна 50 пот. Поједини вечерњи бројеви стају 10 потура. Телефон 6р. 131.

ИBДАЊК „РАДА" ДЕОНИЧАРСКОГ ДРУШТВА У РУМИ.

Зх огласе плаћа ве по 12 пот. од еваке врсте оваких ситних слова. Уредииштио о 3аставе“ је у кући г. Ј. Т. Чавин« Адлинистрација „Заставе“ иалази ее у кући, где је Милетићева штаипарија у главној ул. бр. 22 Дописи шал>у се уредништву а претплата и огласи администрацији и 3аставе“. Рукописе нв враћамо. Ноједини вечерњи бројеви етају 10 потура. Чек-конто 12008.