Zbornik radova

улогу наредбодавца преузимао је најстарији син. Домаћин је свакодневно одређивао послове мушкарцима, и они су добијали, по правилу, различите задатке. Једино се знало ко стално ради са воловима и колима, или је вичан неком занату (зидар, обућар). Жене су имале утврђене послове у дужем временском периоду. Обично су се једном годишње смењивале на пословима мужења крава и оваца и справљања сира и кајмака (СТАНАРА) и кућним пословима, спремање хране (РЕДАРА). Отац, домаћин задруге, руководио је свим зарађеним средствима, а његова жена је заповедала снајама. Задругари су сви устајали у исто време. Доручковали су заједно. Деца су јела одвојено од одраслих. За трпезом се седало по утврђеном реду у првом челу је седео отац домаћин. Остали се обеди нису обављали у устаљено време због целодневних послова и различитих задатака. Задругари су спавали у највећој просторији оџаклији сви заједно, и ожењени и неожењени. Младенци су прве године спавали у одвојеном вајату, а млада те прве године није бивала ни станара, ни редара. По рођењу првог детета и младенци су прелазили у заједничку просторију. Задруге су се делиле услед промене традиционалне културе и услед нових економских односа. Ипак је и пре ових неумитних узрока распада, било уситњавања задруга због неслагања браће, које је како кажу стари казивачи увек потицало од неслоге и свађе жена. Највећа породица у овом крају, данас је задруга Веселина Гавриловића из Робаја. Он је удовац, без деце, заједно је у задрузи са својим синовцима, и то су, кажу мештани, најбољи земљорадници у крају. Веселинова задруга броји 15 чланова. СРОДСТВО И СРОДНИЧКИ односи Крвно сродство Група сродничких породица које воде порекло од заједничког претка назива се фамилија. Рођаци по женској линији називају се „тазбина”. Куће фамилије су обично лоциране на једном, релативно уском делу села. Сви су у фамилији род без обзира на сродничку удаљеност. О томе кад се сродници могу венчати не постоје исховетни искази казивача. Једни тврде да се по мушкој линији сродници могу венчати тек после седмог колена, док други тврде да је дозвољено већ после четвртог. Ни за дозвољеност венчавања сродника по женској линији нису једнаки подади. По једнима нема разлике од мушке линије, док други тврде да се сродници по женској линији могу венчавати већ после трећег колена. Називи рођака по женској и мушкој линији уобичајени су за овај крај (отац, син, унук, праунук, чукунунук, беле пчеле, и сл.). Вештачко сродство Y Рајковићу је постојала честа појава усвајања синова. Усвојеник је имао иста права као и рођена деца, али га је домаћин могао и да „најури”.