Zemunski glasnik

30

СЛИКЕ САРАЈЕВСКЕ. (Настивак.) После тога догађаја беше Сарајево бојиште жестоких бојева између странака. Трговина и раденост престаде са свим. Чаршије бсху по ваздан затворене. Па ако би баш који д) г ћан и отворио, да заслужи коју пару, морао је не престано на опрезу бити, да би га у сваки час могао затворити. Окршаја беше не престано , с тога су мурломани морали увек оружје у приправности држати, да би на прву иобуну одмах могли прискочити. Тако су исто и хришћани и јевреји хитали свагда својим куКама, које са страхом само остављаху заслуге ради. Градска партаја даде енергички отпора, како се нико није ни надао. Испочетка ее само бранила, али после је богме и нападала. Оваки јој дан долазаше нова ггомоћ, а особито од многе мусломанске Фукаре , коју обећањем задобију у царску нартају, а та се обећања обично никада не испуне. Но она би опет најпосле клонула, да се није нешто изван Сарајева догодило, због чега устаници веома клонуше. Наједан пут дођоше рђави гласови са Дрине. Веоградски иаша Абдураман, који је Босни за везира наименован био , већ је био дошао до Дрине. Зворпички каиетан Али-паша Видајић пристане уз њега, и отвори му својевољно граДску капију. Не онисан страх обузе устанике, када чуше, да Абдураман-наша са Хоџи-Милошем иде на Босну, и да ће се страшан суд држати онима, који се беху побуНили против царске воље. Сарајлије се несу иоп.лашиле од оно мало војске Абдураманове, па ни од тога, кад су чули, да и Али-паша Видајић с њиме долази, него се они понлаше , кад и.м глас допаде , да ће се и кнез Милош са српском војском дићи на њих. Бојаху се ус.вед тога рајина устанка у земљи. Томе дакле ваља захвалити, што је градска партаја узела мах. Почем је и неке приврженике прогнанога МустаФа-паше , који се сада повратише, к себи придобила, нападнеустанике и примора их, да положе оружје. И сада владаху људи градске странке Сарајевом. Она се премести сад у Бегкук, Муселинов стан, где је више вођа противне странке узаптила, који су Наскоро морали ићи у Вворник пред везира, али се више не вратише. Главе им одоше у Стамбол , а за њима после још и многе друге. Међу онима што одоше у Зворник, беше Ибрахим-ага Бакро-

вић, Пино Барјактар, јаничарски ага и други. На велиКе покладе ушао је Абдураман у Сарајево са великом свечаношћу. Још пре осам дана беше хришћанским еснаФима заповеђено, да изиђу пред везира и да га поздраве, а то с тога, да би имали времена да уобичајене дарове спреме. При улазку иђаху напред војници. за њима еснаФи , на челу устабаше њихове , који дарове' носише , међу којима се они из ћурчилука богатим кожама одликоваше. После њих долази владика на коњу, а за њим много Сарајлија мусломана. Корби њихови беху све леиши од лепшега, а сваки сав у злату и драгом камењу. Они мрзише Абдурамана, па су опет дошли веселим лицем, да га иољубе у скут. Абдураман одседне у граду, а тек после пређе у Беглук. Прође више дана после доласка његова, и ништа се не догоди. Ал' хришћани и Јевреји као и свагда мораху први осетити носледице иобуне мусломана Сарајлија. Удари се грдан данак на хришћане, и то да га за кратко време плате. Али јадна раја не могаше илатити, с тога јој узимаху таоце у тавнице, па ако на речено време не донесу глобу, они их погубе. И Турци. држа ху свагда реч у таком случају на грозаи начин. Такб исто патише и јевреји. Пореза што везиру Даваху, надмашаше стање њихово. Али много ужасније поступаше Абдураман са Сарајли-мусломанима. Како се с пута мало одморио, дозове ти он више отмених Сарајлија у град. Са страхом одоше иозвани, али везир место да им строго суди, он их врло лепо прими и угости , и када се после ићиндије из града вратише, хвалише Абдурамана на сва уста. Али не одоше сви из града. Неки беху тако сретнн, да су и на вечери код везира остали, а како се о акшаму градске капије затварају и после захода сунчева нико несме ни у град ни из града, то осташе многи и на конаку. Сутра дан буду други позвани; тако исто беху и они угошћени, иа и други, који после њих дођоше. И њи усхићаваше љубазност везирова, којега болешљиво лице изгледаше, као да се не престано смеши. Али се гости не сећаху да преброје главе, кад се враћаху из града, па да виде, коликоихје увек мање. Они беху весели, што се они сами враћају својим кућама , а у истини и не знадоше ништа одговорити на силна питања увелих туркиња, које са дететом на руци по више сахата

ишчекиваху на градским каггија. Оне чекаху и гледаху, не би ли пп дочуле нека о мужу, нека о брату или оцу своме, који ето већ толико дана код везира 1Лцрују.*.Глае ц^че ио вароши о судбини н»ихб ; вбј, страх и ужас обузе свакога, а тиме јогп више, што нико не зна шта је с њима. Али наскоро не сТаде те неизвесности. Петога или шестога дана после онога, кад први мусломани беху на части, у вече, пре него што ће се чаршија затворити, кликну телал у ћурчилуку: да све ћурчије својемомке свако јутро пре сунца на Миљацку близу Беглука пошљу. Мало их беше, који су знали, шта значи та не обична заиовест. Већином је зло тумачише, зло по хришћане. С тога она велика узбуђеност у породицама на Потоку, у Латинлуку, и ио другим махалама, где Срби живе. А ваља знати да су се на ћурчилук онда баш отменији хришћани давали , јер им беше од мусломана врло скучен избор у занатима и трговини. Хришћани беху обично зидари, дунђери, кујунџије, механџије, и још у каком нижем занату. Трговина им беше забрањена. С тога и даваху они највише своје синове на ћурчијски занат, с тога и овлада онаки страх хришћанима, јер се бојаху да ће зло бити по синове Јћихове. И том приликом беху матере најузнемир]1ије. Они не гледаху на опасност, која је онда у Сарајеву ноћу на сокаку особито женске врло лако могла снаћи, него се подигоше с Фењерима управо владици и свима богатим хришћанима и носебним заштитницима породица њихових, агама, и мољаху помоћи , али све бадава. Владика се не могаше мешати у етвар, која му је не нозната, а после ни онда не могаше успети, кад је за таоце у Беглуку молио, којима не престано грозаше мач џелатов. А аге? та и самима треба још по највише помоћи , ако се и пола оббистини онога , што се по вароши говори. (Настнвиће се.)

СУДБИНА И ЦАРСКА КРУНА. (Наставик.) — Али ја држим да народ друкчије мисли, судећи по јучерашњем одушевлењу његову. — Мани се! шта значи вика гомиле подала, који су толико лукави и безчасни, да трпе свакога деспоту на врату. Нека сутра Јуарец дође, видели би, Лопецу, да би се тако исто републици радовали, као што данас за царевином зијаше. Него на ноге, јунак најунака! рече вођа