Zemunski glasnik
209
ее еамо дубоко поклонио. Долазимо врло важним државним послом. Најпокорније молимо, да нас свемилостиво саслушате. — Говорите слободно , мој драги гроФе , одговори му царица врло бдаго. Ја познајем вашу челичну приврженост према мени, и знам, да ћу из ваших усга само мудре савете чути. — Тај важни посао, настави гроФ, тиче се престолног наследства иједногласно је — Шта ? прекине му царица реч мало жешке и намрштио јој се лице. Зар ја већ тако изгледам, да ме морате већ на то потсећати? Или можда који од мојих сдугу, мисли, да ће под мојим наследником моћи боље .... Ади не, то не могу миелити, бар не могу посумњати ни на једнога од вас, јер сте ми верност вашу засведочили. — Нека бог благосЛови ваше величанство за ту иоследљу реч, одговори гроФ Остерман, и чисто му паде терет са с.рца. Што се изгледа и здравља вашега царскога величанства тиче, то се надамо —- не, то смо уверени, да ће Русија још читав низ година уживати ту велику срећу, што ће се славна Ана Ивановна њезина владарка звати, али — али је опет дужност наша, да опоменемо ваше величанство, да наеледство престола још никако није уређено. И ми вас не само опомињемо, него најтоплије молимо, да се један пут отклони то рђаво стање. — Па и ви сте с тога дошли, мој храбри Фелдмаршале ? запита царица гроФа Миниха. — Ваше царско величанство, одговори министар мало оштро. Последњи час нештеди ни цареве, ни краљеве. Треба дакле, да се то уреди, како не би после раздора у држави било. — Изгледа ми, као да гледам попа пред собом, а не војника, насмеши се Ана Ивановна, али је тај осмех тако горак био, да се јасно могло видети, коликО јој је немило слушати о последњем часу. Сад се царица окрене војводи курландском на и њега запита, како мисли. - Мојој премилостивој владарки, одговори војвода и не дижући очију. неће можда бити непознато моје осећање и моје мисли. Али има и од тога већих дужности, којима се морам повиновати. С тога би молио ваше величанство, да ми допусти, да поновим оно, што су ми баш јуче царски и краљенски посланици Немачке и Енглеске казали у име
евоје владе. Чуде се, веле, поступку наше државе, и не уређено престолно наслетство, због којега се носле смрти царичине могу унутрањи немири изродити, задржавају их, те не ступају у свезу с нама. То су речи тих двају посланика, а да су они добромисленици вашега величанства вама је познато. — Е, кад већ и војвода курландски тако мисли, одговори царица, онда вас, гроФе Левенволде нећу ни питати за мишлење. Кад се сви саглашавају, и ја ћу иристати. — Ах, моја велемоћна царице! проговори лажљива удворица и поклони се до земље, а глас му беше пун бола. Да је ваше величанство пре девет година, кад је ступило на престо, послушало наше искрене молбе, да се уда по други пут, сада зацело не би оваке не миле ствари спомињали, јер кад би наследника — Доста, господине гроФе, прекине му царица реч и порумени. 0 томе нећу више да чујем. Ја ако и немам деце, зар нисам још пре девет година усвојила своју нећаку Ану Карловну, ћерку сестре моје, Цесаревне Катарине Ивановне, војвоткиње мекленбуршке? — Јесте, прихвати гроФ Остерман, јест, ваше величанство, тако је било. Али ми смо већ више пута вашој превисокој мудрости разложили, да је то само у пола уређен посао. Нема још ни тестамента, којим утврђујете Ану Карловну за заследницу, па и ако буде тестамент, опет остаје будућност отачбине само на једним раменима. С тога смо се ми, највиши саветници државни сложили, да поднесемо вашем величанству са највећим страхопоштовањем молбеницу, да учините крај тој неизвесности , и то удајом иећаке ваше. И ваше величанство живеће, то смо уверени, толико, да ћемо најбољега од њезиних синова васпитати за владаоца. — И то ви озбил^а желите? запита их царица и погледи их редом. — Не само ми, одговори гроФ, него с нама и цео народ, бар сваки. који жели добра круни и држави, — Кад су моји министри, настави царица, тако сложни у томе, ваљда су се сложили и у избору будућега принца Ани Карловној ? — Ваше величанство зна, одговори војвода, да само о једном просиоцу може бити говора, То је његова светлост високородни кнез Антон Улрих од Брауншвајга, који је још 1733. године на ваш позив у двор дошао.
— Јест, ја сам га звала, јер ми га је Левенволде препоручио као најбољега од свију принчева, али, настави царица опоро, ја не знам где су биле очи вашем покојном брату, гроФе Левенволде. Та то је човек не угледан и гаепртља и нема изгледа ни за човека, а камо ли за кнеза. Ја, бога ми, не могу замерити мојој нећаки, што никако неће за њ да пође. На те речи сви ућуташе, као да не би нико ништа знао одговорити. На један пут намигне гроФ Остерман на Фелдмаршала Миниха и он рече: Ваше величанство доста преко изрече суд о принцу. Ја се не мислим никако противити, али морам казати, да је принц у рату с Турцима показао, да је човек. — То сам већ знала, да ће Фелдмаршал Миних држати страиу принцу. — Допустите, ваше величанство, проговори сад гроФ Остерман, и ја мислим тако исто. Припознајем да спољашност принчева не може баш задобити срце женско, али зар се великаши жене и удају само по наклоности и љубави, или се гледи још и на интерес државни или лични? Помислите само ваше величанство, у какву би неприлику с тога дошли са царем немачким, кад би принца као какво дериште тако осрамотили и одбили! Царски заступник ми је изјавио, да ће одмах отићи, ако то учините. Царица се мало замисли и после озбиљно проговори: Видим, да хоћете да ме силом натерате на ту свадбу, али ја сам казала нећаки мојој, да остављам њој са свим на вољу. Шта ћу сад? Него знам шта ћу. Идите Девенволде и зовите Ану Карловну, па нека сама пресуди. Ако она хоће, хоћу и ја. (Иродужиће се.)
СЕЉАК 11.1'I „ПАОР."
Природа рече тици да лети, ]>иби да плива, човеку да дела. И би тако. Вемљоделци морају доћи до онога заслужног поштовања, које до сада војнички сталеж уживаше. Вемљоделство и стоковотство то је дојка, што ће сваку државу најпоузданије одојити. То је вредније, него земља, где се злато и сребро коиа. Народ је увек поузданији и јачи оелонац држави, него војска. И опет се тако слабо цени. Кад је ко хтео, да кога наружи или исмеје, рекао му је: „паоре! - ' или: „баш си прави сељак." То треба да престане.