Zemunski glasnik

210

А у неколико је век и гтроптло то време. Многима ће бити познато, како је „паор" са највећим товаром, са возом сена, или с другим чиме морао скренути с пута каквом госпоДину. Сирома „паор" или „сељак" сретне кола и види на колима човека с чиновнпчком капом или напред једнога, где седи с кочијашом, на држи поред себе пушку и наџак. По том одмах зна да је то „господин," те удри своја кљусад и скреће с пута док још нису господин с кола загрмили: „Спута паоре!" или: „што не скрећеш исето паорско!" Наши су варошани врло радо частили титулама: „Лудипаоре!" „неотесани паоре!" и т. д. „Паор" или „сељак" је најограниченији човек. То је но природи посла његова. Он ради земљу и увек је усамљен, с тога не мо.же дух изображавати. С тога и јесте он „последња класа," он који би требао прва да је. Само у Швајцарској , Инглеској и Шведској сме и он коју прозборити. Сељак заслужује свој хлеб насушни знојем лица свога а често му други не право отму. То су они који над туђом муком господују, то су они, који кажу: „сељаци су волови, који раде, иду у цркву, за тим у крчму а после опет у своје штале." Земљоделство претставл.а нотребу, трговина благостање. Из благостања се рађа богатство и луксуз. То стоји тако као први, други и трећи степен (позитив, компаратив, суперлатив.) Ко је у првоме, тај тежи за другим, а кад и то постигне, он би онда хтео да му је и у трећем. Само је сељак или „паор" задовољан с оиим, што има. С тога га волим. Лепа је реч сељак или „паор" али је после, направише смешном. Отуда постаде више варопгана, него, што треба. Стекли људи неку мангуру, па иду у варош „да живе." Тамо упропасте своју муку на луде безпослице, па се онда опет враћају у село, али већ са покварепим срцем, да поштеног сељака лажу. Сељак стоји према варошаиину, као његове онанке или велике окореле чизме са дебелим ђоновима и великим ексерима и са потковицама према финим „глонцледерским" ципелицама са мајупшим штиклицама каквога варошког штуцера.

„Паор" неда казати, да је варошанин бољи од њега, као год што не би дао зелену траву и своју кабаницу на њој за господске свилене душеке. Он суди ио својој марви, да варошанин мора бити гори од њега. Бели, кад затворим моју марву, а она је ондакар и лукава и гњила и некако гора. Сељак је дрво, што доноси обилна плода. Сви су други сталежи саме гусенице, које се хране од њега. Држава, где земљоделство цвета рађа људе, а људи су ираво богаство државно. Село приличи доброј матери, која рађа здраву и многу децу, а варош неваљалој матери. Варош да је војнике, који се убијају, и блудне синове, који се упропашћују. Благо сељаку, који никад свога села није оставио! Завидим му. Он незна за људско нрезирање и злобу, која нас из света у самоћу гопи. Шта има у вароши за саљака ? Има зла на избов. Има покварености, за коју он, на срећу, и не зна. Има опаких навика, које човека понижавају и одузимају му достојанство. Има трунташа, што се хране туђом муком, туђим знојем. Има робова, који још и себи робове траже, да им госнодаре. Свега има, само су ретке човечанске врлине, ретка је искрепост, ретко је иоштење, и нема онога, што сељак ужива у свежем пољу, и чистом ваздуху, као што је срце његово чисто. Сељак, ако сажо неколико сахата оде од свога села, мисли, да је већ у страноме свету. Кад је у вароши, скида свакоме шешир, ко год је од њега боље обучен. Мисли: то ће бити „господин," а зна да су господа чудни свеци. У вече види варош осветљену, па зине и блеји, ма да и његове иаре онде гору. Варошани. су тако мудра створења, да су једнога сељака убедили, да се снег суши на врелој Фурупи, и да се после продаје као со. И он је веровао. Други сељак видео је у вароши многе с научарима, на је сам узео једне да на њих чита, ал' није могао. Уверио се, да је то само за „господу." Позната је и та нрича, како је наш „паор,, узео у Пашти сапуна место сира, па после појео говорећи: „ненушило се, не иенушило, ја сам платио, морам нојести." Четир бачка паора дођу у Беч, па зазјавајући, изгубе се. Тројицу

затворе жандари, а четврти је још ишао сокацима и ваздан их довикивао: Петре! куме! Штево ! док и њега ттега незатворише. Кад у апс, али он затече ту своје друштво. Е, после се дивише Бачвани тој мудрости варошкрј, како их они леио саставише. Сами се још неби нашли. Сељак се радо смеје свему, што неразуме, и измева свакога, кому није раван. Ал ко се његовом иослу насмеје, јакога увреди. Приповедао ми је један мој пријатељ из Србије, како је видео сељака где једе со као тнећер, и он му се насмеје. То сељака јако увреди и подсмешљиво му одговори: „е, не можемо бити сви у Београду, ни на рахатлуку. У нас нема талира." Мој се пријатељ свакако трудио. да га помири, али све бадава. Нудио га вином и уверавао, да није ништа рђаво мислио, — аја, све бадава. Ако ћепт сељаку тумачити помрачење месеца онако, како јесте, неће ти веровати, а кажеш ли му, да месец постаје мањи за то, што се узме од њега једно парче, па се од тога праве звезде, то ће веровати. Петар је дуго луиао главу о томе, како се сунце шеће, у јутру је овде, а у вече тамо. „Да речеш, кртина је, на испод земље дође _тамо, где га у вече видимо — ал то није! хм, хм!" — Па сунце иде и ноћом тако исто, рећи ће на то један премудри чизмар. — Е, лудаче, шта говориш, зар га неби видели, кад би оно ноћу ишло? рећи ће Петар са свим поуздано. — Но, ти си баит права будала (тамо он) магарац један! а ко још ноћу молге видити ? одговори чизмар важним и научним лицем. — Јест, јест, бога ми, пи имате право мајсторе. Ко би у мраку видио? Ви имате право, заврпш убеђени сељак. — Зашто је сељак тако скучен, дт сваки хоће да има над њим првенство и старешинство ? За то, што су његове мисли само на његовом поелу. Он мисли само о зелљоделство, а за друго ништа не зна. А ооима, који би се морали старати о изображењу његовом, милије је, да је таки. (сир.тшк се).

Издаје и уређује: И. К. Соирон.

Сопронова печатња у Земуну.