Zemunski glasnik

21

ског гоеподарства. На послетку рече, да се владаоцу угарском не приличи утврђавати мир с душманом ' целе Европе и да је он као изасланик папин опуномоћен дошао, да краља те заклетве у име папино реши. ОвакИ говор учини велики утисак на цео збор и једногласно беше зак.Ђучено, да се но ново војује. Н.чгисд беше највећи, да ће победа на овој страни бити. Кардинао Францеско оде на Дарданел и затвори Султана с леђа. Грчки краљ беше у намери тако ието да нападне на турску област, а угарске чете, које беху с кнезовима у свези, то су исто имади да учине. Но кад угарска војска од 20.000 момака код Оршаве преко Дунава прећи хтеде, стигну неновољни гдасови за Угре. Кастријоту, који преко границе српске хтеде прећи, задржи Ђурађ Вранковић, деспота српски, коме савест не допушташе одрећи се заклетве, коју над св. еванђељем изрече, да мир с Турцинарушити не ће. Дракула, војвода влашки опомињаше краља, да се нипошто у бој са Султаном не упушта с тако незнатном војском. Ади Угри рачунаше на обећану иомоћ, ма да још од тих ни једна четица не дође, и све дубље продираху у турску државу. Угарском војском управљаху одважни борци, што спрам сваког милостиви беху, који је краљу веран, а ономе најгрознијом смрћу претише, који би им на путу стајао и сметао. Капије од турских тврђава одма беху отворене, само су се још два градића доникле бранила, док и ова два на јуриш не отеше. Тако дође угарска војска до Варне, која се такође с места предаде, а одавде се спремаху на Галиполис.

Беше један ладни дан у Новембру месецу. Табор се простирао далеко по равници око тврђаве, у коме само весеље и живост владаше. У среди на једном брежуљку стајао је краљбв шатор. Овај беше доста простран и од иругастог илатна начињен. Сав је малим барјачићима искићен а пред њим једна велика Црна застава у земљи забодена. Око овога стајаху богато украшени шатори војсковођа с грбовима и заетавама. Одатле се пружао широки пут, који вођаше војсци и шаторима н.иховим. У тој тишми шкриптаху теретна кола; око ватре поседали борци, па се диване и шале а

са свију страна откуцавају пуни пехари. Са више страна чућеш како музика и несташне песме веселе храбре ратнике. И сутон се већ хвата. Сунце је већ запало за густу шуму , а румени зраци просули се но целој околини. Одјеци разни гласова стопише се у.једно на изгледаше као киптење узрујаног мора. По декад само продре глас убојне трубеиопетје опште брујање настало. . . . У један мах указа се једна коњаничка четица, те кроз широку улицу управо краљевом шатору откаса. КоЈви као окупани беху знојавни , а са жвала дизала се пена, те им падаше на широке груди. Ову четицу предводио је млад висок јунак са свим у ратном оделу заоденут. На шлему немировала је густа перјаница, а преко угасите доламе светлио се челични прсобран. На левој страни виси му широки мач, а на једном пуцету од седла обешен стоји буздован. Још путем је упитао за краља па чим му пред шатор дође, скочи с коња и уђе унутра. Краљ беше еам. Кад опази овог јунака сав се зарумени и збуњено погледи око себе. — Гле, повиче радосно младић — ја дошао да нађем краља, а кад оно кога видим —мог Владислава! Краљ му пружи руку, коју младић прими и поверљиво је етисне. — Одкад се видели нисмо. — - А одкуд ти, Зерињи овамо дође — упита га краљ. — Ја сам увојсци нашег краља Владислава. Зар сам могао изостати кад се и страни људи у чете скупљају против душмана нашег! Краљ се горко насмеши. — Па погледај свуда , да л' је ко год то своје обећање испунио. Видиш, нико нам у помоћ не дође, нег® смо сами себи остављени. — Окани се тога Владиславе! — прихвати Зерињи , а лице му патавни. — Па де приповеди ми што о твом иородичном животу, Андро ! настави крал> после кратке иочивке и љубопитљиво му погледи у лице. — О, мој Владиславе — почне овај , а лице му радосно сијне , ја сам ти најеретнији човек! Као што знаш, пре три месеца сам се оженио. Какву ти верну и љубазну женицу имадем. Рекао би човек да само за то живи, да супруга свог љуби и живот да му заслађује. Краљ се окрене да не би Зерињи опазио сузе што му се у оку засветлише. — Какво сам ти неоцењено благо у њој стекао — продужи овај даље нешто узбуђено — ]а ни сам не знам чиме сам могао ту чисту и несравњену љубав заелужити! Знаш, Владиславе, кад је притиштем на моје срце, она ми скрије главу у недра сузе радости и блаженства потеку јој из очију, па би често у тој срећи рекла: ,. Воже мој, колику срећу уживабезазлено срце моје!" Онданезнам да сам на земљи, но на небу, де је толика милота сливена. Но декоји пут ми се учини, као даје илакала и као да горко уздише, па кад би је запитао за узрок, управила би свој поглед на мене , који толику њежност просипаше , смешећи раширила би руке и клонула, иуна љубави на моје груди. То кад видим увек осетим , да су оне проливене сузе, само сузе чисте радости и љубави биле. Владислав уздане, а на лицу могао си опазити, како га унутарњи болови муче. — Како си сретан! — рече му, а уздах му се украде из груди. Зерињи сажаљевајући погледи на тулсно лице његово. — Владиславе, тебе још муче твоје старе успомене? упигагаовај њежно. — Такоје, пријатељу мој ! Успомене слатки и сретни часова, који ми душу раздиру, који су тако страшни и чемерни; али су ми опет мили и драги. — Тужни Владиславе, ти мора много да патиш. — Много богме! Али — упадне краљ — како си се могао растати од толике среће; како си могао супругу оставити и доћи де смрт своје отровне стреле на све стране сипа, у који пар тако исто ледене карике њежно срце стежу, које само о срећи и љубави сања. — Као човек знам шта сам за своју кућу дужан учинити, а тако исто добро познајем и оне дужности, које за краља и отачаство извршити морам. Или ваљда да само онај за отачаство умире, који код куће нипгга бранити нема, а други да у најодсуднијем тренутку код куће зазјавају ? (НаставиКе се.)

Крушевац.

Како је „Земунском Гласнику" задаћа, не само да заступа интерес места, у коме излази, већ да се обазре и на друге општине, па из живота свију општина српских тако