Zemunski glasnik

178

Крчча на друму/ Приповетка Ивана Тургењева.

(Наставак.) Дунаша кад се је облачила, облачила ее врло лагано и пажљиво. Кад би је ко стао обожавати показивала се према томе врло горда, а кад би и душу своју за њу давао, тад би се Дунаша насмешила; а кад би ее понизила да му одговори, то је било врло кратко, као на пр. „да, да! тако је! Ја ћу . . . . тога још нема! (Јве фразе нису јој ни излазиле из уста, Дунаша је била па учењу код неке Француске машамодкиње у Москви, где се је научила гордости и подемевању, чим се одликују све руске дворкиње, које су се по главним варошима училе. И ако је вешта била у шивењу, опет госпођа није с њоме била особито задоВОЛ ј НЗ. У ову Дунашу зацопа ее Аћим тако, као нико његов. Он ју је нрви пут видео у цркви наскоро — после њеног повратка из Москве .... Затимју је иеколико пута сретао у госпођиној кући и иајзад беше једном тако срећан, да једно цело вече с њом проведе код надзорника, где су били позвани неки од знатнијих служитеља. Ови му одаваху почаст и ако оп небеше њихове сгруке, али он бејаше образован човек, знао је читаги и пиеати а богме и имање му је било нрилично. Оеим тога ои се није ноеио као сељак, већ је имао дугачак каФтан од црне чохе, високе чизме и оковратник, Да бог «е , да , сдужитељи међу собом говораху да он није за њих, али сад су му се показивали доста учтиви, као имућном човеку. У овом друштву код надзорника, Дунаша Аћилу заврти мозак, и ако му није одговарала , кад ју је стао запигкивати улагивајући јој се , то би опет ио који пут бацила нањ поглед, као да би с тим хтела казати: а шта ће нам ова сељачина? Аћим је тим њеним иогледима у већу ватру надао. Кад се врати кући , он намиели да ју узме за жену .... Али ко би могао опиеати гњев Дунашин, кад после пет дана дође у њену еобу Кириловна (ова је била најс/гарија слулгавка и имала је великог уплива код Лисавете Прохоровне) и јави јој да онај брадати сељак Аћим (он је врло добро знао коме се за то иал.а обратити) жели ју узети за жсну!

Дунаша се разјари, час се стаде смејати ; али је Кириловна била тако вешта да јој живим бојама представи њено садање стање , како је она у овој кући зависна, нредстави ]ој богатство и слену покорност Аћимову, па најзад како и сама госпођа жели да се она уда. Од овога се Дунаша тако замиелила, да је и незнајући оставила собу; сретне Аћима, ког није сад избегавала, већ га стаде укочено гледати. Невероватна издашносг заљубљеника, који ју обасу ноклонима, растера јој последње миели. Лисавета Прохорвна, којој Аћим у својој радости иоклони пуну сребрну чинију бресака, допусти да се он са Дунашам венча и свадба се сврши. Аћим није гледао на трошкове ■— и невеста се , која је до самог ј.утра свадбе непрестано плакала , готово утеши , кад јој Кириловна мету венац на главу. Госпођа јој у цркви мету око врата свој еоиствени шал.— М Аћим јој ,е тога дана поклонио још један, који је био много скупоценији од госнођиног. III. И тако се Аћим ожени; одведе своју младу жену у своју кућу .... и почеше живети. јВидело се да је Дунаша хрЗ)ава газдарица и да ее Аћим од ње не може надати никаквој помоћи. Она се ни за што није кидала, све јој је било равно до мора, иагледаше гњевна и љутита само онда, кад је неби неки оФицир, који би се у њихову крчму свратио, иогледао, док је преправљала чај код самовара. Једнако се је возала, сад у варош да што пазари, сад оиет у кућу своје госпође која не беше даље од Јвене до иола сахата. У госнођиној кући 5ило јој је најповољније. Тамо јој беху стари иознаници. Девојке су се чудиле њеном украсу; Кириловна ју је гостила чајем иа и сама Лиеавета Прохоровна с њом се разговарала. Али ове иосете беху само горке усиомене за Дунашу. Она сад мишљаше и. нр. како није више међ дворкињама, па како ни шешира не ношаше као ове већ каиу,- „као каква трговачка жена 1 ' или боље „као каква еељакуша". Више иута Аћиму долажаху на памет речи његовогстарогујака (Овај сеније никако пи женио), кад га на неколико дана пре свадбе ерете на друму : „шта Аћим.е, чујем, да ћеш оиет да се жениш." ..Јест. Па?" „Ах, Аћиме, Аћиме! г Ги ниеи више иаш брат, ниеи више наш врш-

н»ак — али и она није твоја при 1 лика!" „А зашто није." „Зато" - рече еељак, показујући прстом на Аћимову браду, који ју је ошишао да би својој невести угодио, али да ју сасвим обрија, то не могаше ирежалити. Аћим обори главу, док се старац обрну и оде заклапајући после свога одрпанога кожуха и машући главом. Јест, више се пута сећао Аћим ових речи и тад би зајецао и уздахнуо ; али све заман, пустаљубав! она је с дана на дан била све већа и већа. Оп се је гордио својом женом, кад ју сравни — не са обичним сељанкама или са својом ирвом женом, којој беше тек шестнаест година — са првим дворкињама у сиахијској кући. „Ми имамо само једну дивну тичицу у кавезу" говораше он сам себи да би се утешио. Кад је /]унаша била нешто мало весела онда је он био најсрећнији човек на свету. Временом ће се она привићи овом животу, мишљаше Аћим. Тако прођоше неколико година. Дунаша се навикла на нов живот. Само је љубав и новерење Аћимово спрам ње годинама расло. Нкше другарице кбје су се поудавале, но које се не могаху нонизити да нођу за сељака биле су врло несрећне: неке су са свим осиромашиле, неке опет на хрђава мужа удариле. Нанротив Аћимово имање је годинама раело. Све му је ишло ерећно што је год започињао. Само је у једном био несрећан, а то је што му бог недаде деце. Дунаши је сад прошло двадесет и пет година и сад еу је звали Авдокија Аревјевна*). Немогаше ее назвати узорном газдарицом, али је опет волела евоју кућу, надгледала је трапезарију, кухињу, подрум и раденице. Истина, она је остављала да иде како иде, и тако у кући не беше бог — зна каква особита чистоћа и ред. У великој соби висаше поред Аћимовог лика и њен лик. Она беше наеликана у белим ха.випама са жутим шалом, ђерданом бисерпим, дугим мипђушамаи прстењем на еваком прсту. Могао си ју опет нознати, и ако ју је вештак направио мало шишкавију и црвенију и меето граорастих очију, црне, па још и разроку. Аћимов портрет био је још гори, вештак га је врло хрђано — а 1а гешћгашИ — погодио. *) Дунаша је дининутив од Авдокија.