Zemunski glasnik

•258

— Па знаш ли како се зове? — Боже — та шта ми је етало до имена , доста је кад знам, где сад станује. — Ако је то та била, е онда ћу те упознати с рвоме за некол'ко тренутака. - Шта — нећеш ваљда ко була у јагоде — управо горе отићи , да нам подпише пасош послужитељ н.езип. Не марим гија за таква „чрезвичајна прикљученија." — Ајде само са мном, ако си иначе одважан, а да те нећеју на поље избацити, за то ти ја добар стојим. — Идем баш од комедије , ал још ти једаред кажем: ја на се не узимам никакву одговорност. — Пусти ти само мене , моја ће то брига бити. Ригоињегов пријашко, који плашл.ипо за њим клецкаше, ступе у гостилник госпојице Делавињске, уђу у дворану, где Амалија баш поред х^ласовира седела беше. Амалија устане и пође долазећима на сусрет. — Овом ти приликом престављам моју заручницу , госпојицу Амалију Делавињску, рече Хијасинг окренув се Мерсјеру, а ово је Лзубазна Амалијо моја, пријатељ мој од детин,ства, који пред тобом стоји, и који не зна за другу чежн.у, до ли само да тебе види, па сад покојно умрети може; јер је видео алем париски. Ко ће нам описати, како се изненадио сиротан наш лакрдиописац, кад је непознату лепу, коју је већ од толико месеци тражио, сад као заручницу пријатеља свога нашао. Највећи удар беше то за њ'га, који га је за живота погодити могао; непомичан клону на једну столицу, што уз њега стајаше , на му се учини, ко да се пробудио из дубоког сна , а да слике, што је видео у сну, по души му не престано јоште миле. Кад је мало по мало једва к себи дошао уздахне дубоко, ма стане нроклињати сироту Нисету, која по његовом скромном мњењу свему томе уарок беше. Трудили се, да раз'оноде нашег лакрдиописца, ал ни масна трпеза, коју је наш господин Мерсјер као и сви обични несници, из-над свега бегенисао, неје му могла угладити боре на челу његову. — Чуј ме, море, је л' ово она кућа, у којој си хтео пре шест месеци да вајаш дворану ? рече Мерсјер погледајући на налату , кад је кући нолазио.

— Да боме да, а госпојица Амамаја је газдарица од ове исте палате. — Добро, још нешто: реци ми како је доспела госпојица Амалија у заложницу? — Оаевим из проста узрока: брат јој је управитељ тога завода. — А тако! Са боланом душом оде Мерсјер дома, и не могаше читаву ноћ очију свести, док су се Ригодови снови све врзли око чудно бајне слике Амалијне. Риго је после кратког времена решио дубоку загонетку: шта је љубав. Управо докучио је сухопаран ребус тај шта је брак. Био је сретан и задовол.ан, и што је најлепше никад се неје кајао ради овог корака. Умро је на дванаест година после жене своје , у осамдесет деветој години својој у Паризу, оплакан од пријатеља свога Мерсјера. После три месеца умре и Анатол, као частив момак; јер му је за живота свагда тешко било изабрати еи супарницу, а држао је за највећи греј, да ма коју госпу увреди. Иревео Б. В.

СМЕСИЦЕ. (Јован Лсман -ј-.) Пре нсколико даиа умро је у Пожуиу у седамдееетдеветој години зкивота Јован Леман, Земунац, уираво Београђанин, јер се он родио у Београду , кад је овај град последњи пут принадлежао аустријској држави. На Дорћолу, идући „битпазару", неколико само хвати удал»ено од тако зване „пиринџане", али на другој страни, виде се још и сада опустошени зидови неке старе куће на два ката. То је кућа била Јованова оца, ту се он родио године 1790. и ту му је мати умрла прн порођају. Кад Турци наново завладаше Србијом, Јованов отац остави Београд и врати се са многим другим Земунцима натраг у Земун, где је до четврте десетине овога века знатну трговину водио. Јован пак, пошто је добио добро трговачко васпитање , настанио се у Новоме Саду , оженио се и био је до 1831. године трговац. Ове године ступио је у службу као капетан пароброда „Франца" дунавског друштва, које се тада било скоро завело. Носле је постао друштвеним агентом, које је звање отправљао док није прешао у етање пензије. 1848. године био је капетан војеног брода „Месарош," који су Мађари послали против Срба. Јован Леман био је образован човек, говорио је више језика и познат је као многогодишјби дописник аугсбуржских „општих новина." Два сина и једна кћи оплакују ваљана родител>а. Лака му земљица! (Лукаин крсдитор.) 01 ај се смешни случај догодио нре неки дан у Земуну, више дана бавио се овде човек један, који тргује са џепним сатовима. Оп је обилазио ка«1»аие и механе нудоћи гостима свој еспап. У прошли понедел»ник дође му поштом једна партија сатова у врсдности од впше стотина Форината. Писмоноша донесе му. рецепис , из кога види, да је роба само са 120 Фор. онтерећена (^асћпаше), Хитно му беше да подигне

сатове , јер муштерије, рече, желе, да виде и да купе сатове. Велику је вику подигао па пошти, што ова пре осам часова у јутру не издаје аманете. Кадје кутију са сатовима примио, иохити у каФану каспаридесову, где је к) г тију у присуству випш њих гостију отворио. Но како се изненадио, кад је место сатова, у хартији савијену парчад од црепа а на дну кутије своју меницу од 120 Фор. и писмо нашао, у коме му пошиљатељ пише , да се само на тај начин могао курталисати вересије , и ако у будуће жели да му се шал»у сатови, то нека најпре изволи послати новце. Трговац ]"е викао, да је то превара, па се суду тужио.

(Страшан град.) У Галицији, у околини авроши Тарнопола, беше 27. маја страпша туча, што је грдне несреће нанела. Јеврејски један арендатор беше од туче убијен, која је била крупна као несница и однесе га вода. Многих је чобана, који су се у пол>у затекли нестало. Грдну је стоку,које град, које вода уништила. И жита су уиропашћена и поља опустошена. Иоједипим је газдама нанешена штета од 30—40.000 з орината.

(Тијсроп изрои.) Изборп у Француској јако узрујаше духове и сваки са свога гледишта сматра будућиост друкчије. Тако је један поананпк Тијеров овога нитао, шта он мисли о будућности француске и Европе. л Страшно", рече, крви ће бити до колена, сав ће се друштвенп ред порушити, образованост и култура увенуће , заменнће их сила; јер је сад тек почетак прелазног стаља европскога друштва, како у политичком тако и у друштвеноИ и економном погледу. Ја , рече , благодарим судбини , п1то сам стар те нећу моћи то доживети. Но кад човештво пређе то крваво лрелазно стаље, тада ће настати зора среће и благостања.

(Иссре1»а на мору.) Из Дубровника пишу „Србији и од 27. маја ово: Овде се прекјучер грозан случај догодио: у једну барку једному Цавцатанину (Цавтат, варошица на мору лежећа, око 3 сата одавде удаљена) принадлежећу, увезе се у прошасту недељу око 3 /,1 сата око тридесет, које мушки које женскп чељади, да се од чести у Коновље, село измсђу Дубровника и Давтата лежеће, од чести у Цавтат нревезу. Баркаје била од малог строја, такову тежину није била способна носити. Господар илп унравитељ исте страном напит, страном дремован, уз то еве и јако користољубив , те је толику множину чељади, који су с већпм делом веселе нарави, била је најпре недеља , и људн су у цркви код литургије били и благовали после, у барку примио. Море је било тихо. Само кадкад по где који мали ветрић дувнуо је и врућину владајућу ублаживао. Кад се је барка из пристаништа дубровачког отнснула, људи некоји позадремају, као што сам рекао због пића и врућине; а и обичај је у овом пределу и код добро стојећи људи лети неколико сата после подне снавати и каеније у кревет пћи, и то све ради овдашње вруће климе, а некојн нрададу се безбрижиости, певању и којекаквим весс.шм лакрдијама. У овом стању нити еу они, нити вознлац пот.ребиту иомоћ барки дали, и кад су бнли на измаку острона Лакрома, барка добије превагу и тако неки део чељпди у море падне, и незиајући многи пливатп, тамо п живот свој скончају. Неколицина их је и у самој барки, пошто се је пста вагајући сад на једну, сад на другг страиу , воде налила била, своју смрт нашли. До сада још нпје константирано , колико је на овај начин '1«ј нут своју смрт нашло , но но каеиваљу л,уди знало би их бити око 7 до 10 особа. Кад В 'Да гмтопљене на врх избаци , к је се обичцо трећи дан догађа, кад се исти нађу и кад од свештеннка и политични влаети нопис изчезнувшнх приспе, онда ће се тек прави број знати.

Издаје и уређује: И. К. Соирон.

Согтроиова печатња у Земуну.