Zemunski glasnik

У Земупу, 10. августа 1860.

ЗЕМУНСКИ шсник.

Земунек& ^гаСнИК изл&зи ТЈеде^&оМ у јутру» Це&& Му је годишћ ,а5 фо - Предплату на Земунски ГласНик дрима изАусгрије Сопроновапечатња ринти у банкнотама заједно споштарином или достаВљаЈћеМ у кућу. За у Земуну, из Београда и унутрашње Србијс г. Иелимир Валожић у Б-еодредбројнике у Србији ста«е лист онај дукат цесарски с поштарином. Број 41. Граду. Предбројници иа Босне,-Херцеговине и Старе Србије предбројв За Босну, ХерЦеГоапну И Стару Срблју 60 Гроша Турских, ван турске се у Плаћеним нксмима код уираве ви тјетске печатн.е у Сарајеву. Бев цоштарине, Ј4оју предбројннци сами нмају нлаћати. аоваца никакве се не уважавају наручбине.

Наш ланатлпјскп сталсЖ. (Наставак.) Речено је, даће се завођењем поМоћиих каеа осиопаних на примципу узајамног потномагап.а, уклонити већим делом оскудица у капиталу код наших занатлија. Начин на који те касе организовати пал>а. позпат је, о томе је гонорено у ономе листу већ другом при.шком. Споменули смо пеколико иута и пттетну навику, која постоји мање-више код Срба у погледу на запатлијски сталеж и како се услед те павике не поснећују радо имућније и образованије стихије занатлијској радгви. Препоручили смо , да се ваља из свих сила заузети , да се та предрас.уда у народу иекорени. Нама се чини, да је и то један од узрока, што се српски свет особито по варошима толико губи. То је већ но себи довољан узрок, да се пронађу средства, којима би се та невоља уклонила. Из искуства се зна, да је брза номоћ двострука помоћ. Да ие би срнски запатлијски еталеж ово мало земљиште, које још заузима, изгубио, ваља га поткрепљивати. Како да се то постигне, од чести смо на другом месту о томе говорили а од чести ћемо и даље у току овог чланка наше мисли изложити. Овде нека нађе једна идеја мало простора, која кад би се остварила, мислимо да би се у Земуну занатлијски сталеж подигао, и која би се и по другим српским местима оживотворити могла. Ми у Зем) ну им1\мо честитог грађанина, чије срце дише човечношћу и родољубљем и који је кроз дуги свој живот сгекао поштовање и љубав својих суграђана, па се он одликује тако исто сталношћу карактера, као што му је душа отворена

свему , што је корисно и добро. ГБегове је засЛуГе и пресветли монарх уважио, одликовашпи галепим одличјем. Бог му није дао порода, али га сваки поштује Као оца, који зна за његове нлемените намере. Честита старина посветио је своје зндтно имање, плод свога постолс јњ га труда и прилежања на добротворне цели. Сиротиња ће му усиомену сачувати, јер је њој паменио, као што се зна. своју оундацију. Ово је племенита намера. Сиротињу нотпомагати једап је од најлепших прописа кришћанске науке; но исто је тако племенито, а нритом ио народ користпије, брипути се да сиротиње никако и нема. Човек је створен за рад а радом нестаје си[>отиње, јер радепи и имућни грађани, који скупа сачињавају општппу, стараће се за опе , који због старости или немоћи не могу ништа зарађивати, а нритом је и број ових сасвим мален. Кад би се дакле у место закладе за осиромашене, завела с тим ередетвима Фундација, од које би се доходак употребио за подизање запптлијског сталежа сриеког: то би задужбина јеДна била, која би неоцењене користи ио варош и по цео народ имала. Узмимо, да се та заклада састоји из суме од 40000 Форината, дакле отуда би било годишњег доходка 2000 форината. Кад би ее та сума вал>апом, вештом и приљежном каквом занаглијидала, да заночпе своју радњу, то би за двадесет година двадесет добрих занатлија изашло, а '2000 форината довољно је за сваки занатлијски почетаК. Куратори те закладе, људи родољубиви и разборити, могли би дете још из малена 3 путити на занат рекав родитељима, да ако им син изучи нужне школе по том занат и ако се добрим својим владањем и приљежношћу достојно покаже, да ће добити одређену суму из закладе, којом би за-

почео спој занат. Овим би се двострука цел постигла: родитељи би милије трошили на васпитање своје деце не штедећи, јер зпају, да ће им син изпеспу суму још у млађаним годинама добити, којом ће почети сноју радп.у ; друго. кроЗ неколико годииа имаћемо знатан број ваљаниХ и имућник занатлија. Кад би честита старина. кога мало пре споменусмо, закладу за оваку цел. завео, доиета би ностао велики благодет по сву пашу варош. Читаве Фамилије, цео један сталеж, у кога су грађанске и друштвене врлине у свој својој чистоти сачуване, благодариле би му на својој срећи и благостању и успомена његоваостала би занавек и кодпотоњих нараштаја. И доиста није мање дично стећи спомен код продуктивних људи , но код људи што у нераду уживају туђу помоћ. Али не само да би овакова заклада била од локалног значаја и користи, већ би и у ширим крутовима подстакла вољу , да се такве и по другим срнским местима заводе. Та исиво је осећање Срба за папредак а често има и примера да имућни Срби чине разне задужбине ка род свој. Срби имају фондова за научне цељи , имају разноврспих. завода за изображење мла1)ег параштаја. У новије доба дају се и техничарима стипендије а влада ернека одредила је у потоње време и занатлијским ученицима знатне иомоћи, да се на страни стручно изуче. Све јето доказ, једно за ножртвовагг.е српских родољуба у ногледу за просветне цел.и, друго, да се значај занатлијског сталежа све више и више уважава. Нема дакле сумње, да се неће и други родољуби угледати на нашу ва.вању сгарину и његову корисну задужбину. (Наставиће се.)