Zemunski glasnik

378

танак вео и не исправи више своју красну главу докле и краљ с пратљо.ч не пристиже. Она сад прикупи сву своју спагу, призва још у помоћ гордост девојачку, дадно пружи своју руку лорду Атолу, па с највећим душевним спокојством иђаше на сусрет краљу. Умерности својој хтеде се епустити преда њ на колена, али јој витешки кнез не даде да то учини. Дивио се дражима њеним, пољубио јој бело чело са страхопоштовањем и тако се с њоме поздравио. Сад је сирота Ханријета морала сести на кола и заповедити своме узбуњеном срцу, да мирује. Кад је крал> од Атола дознао, — како је овај невесту силом отети морао, а Ханријета тврђаше исгину његових речи с обореним погледом и сва се у лицу заруменивши, тада пружи крал, своју руку одважном витезу на га опет називаше најхрабријим међу храбрима. Дворови краљеви беху давно украшени, све за то весеље нриправ.вено беше. Век се иекупљаху кићени сватови, који ће заручнике до цркве пратити. Изгубљену страху и немиру. беше лорд Атол оборио к земљи своје мутне, очајне погледе. Још само тренутак који, па ће све минути; још неколико часова па је он своју улогу одиграо. Он хоће, он мора да чује како ће неверница пред олтаром изговорити заклетву , коју њему беше обећала. Као анђео осветник стајаће према њој, да јој радост у весељу загорчи својим презирањем , јер је почесто опазио, како се она сневесели, како побледи, кад би он весела лица прошао мимо ње, но кад његово ерце од еуза у њеним очима попустити мора, тада од велике туге што се тако лишаваше сваке среће све у већу јарост долажаше. А док је крал^ева невеста плачући целе ноћи све блеђа и тавнија у лицу постајала, и лорд Атол неможе да се отресе свога јада и чемера, који је међу тим гледао да сакрије у срцу своме, да се покаже и преко воље ведар и весео, кад би се где год с Ханријетом сукобио. Оад се отворише висока врата на еали. И Ханријета , најевечаније обучена, цојави се с краљем испод руке. Бледа али сасвим мирна ишла је с обореним очима, као како преображено суштаство, које земаљском жипо п- само привидно припада. Све је цобедила топлим молитвама. Отргнута од спољнога евета, борећи се само са својим унутарношћу, не гледећи ни на шта, што се украј

ње дешаваше, итла је тако кроз редове дворјана краљевих. Приспеше у цркву. Уздигнувши пред распетијем к небу своје очи, само у њега утехе тражаше. Владика се појави на отворениМ дверима, с књигом у рукама. Св. служба је свршена. С највећим богомољством пратила је Ханријета речи владичине, али се тек сад приближује етраховит тренутак, владика се окрете заручиицима ; гласно зазвонише сводови црквени кад их владика питаше, дају ли једно другом тврду веру, да ће се до гроба љубити , да ће једно другом верни бити? Ладан ужас просгруга кроз сву Ханријету, и она се једва на ногама држаше; тада продре кроз ту тишину до ушију Ханријетиних тужан уздах; она подиже очи и епази Атола где се наслонио на један стуб и прати је очајним погледом. Ханријета клону онесвешћена на земљу, и не могаше изустити проклете речи „дајем." Кад се полако освестила, гледала' је сумљиво око себе не знајући да ли се то све у нријатном сану дешаваше. У крај н.е сгајао лорд Атол преиун страха и усхићења а краљ Гргур смешећи се држао је њихове руке једну у другој говорећи: „Нека преосвећени владика запита још један пут , и нек пази како ће му се врло брзо одговорити." Задивљен владика покори се вољи краљевој , и ако од пријатног стида и среће дубоко потресена, опет јасно одјекну са усана Ханријетиних реч дајем, јер га љубим — која скриваше у себи сву срећу Атолову. Свечаност беше свршена. Пред ногама краљевим клечао је Атол не могући скоро ништа прозборити, док се Ханријета с детињским мажењем бацила краљу у наручја, Тада краљ говораше смешећи се, гладећи њене коврџаве витице: „Вас двоје заслужисте заиста врлу награду. Добро сам познавао љубав вашу , и ви племенито издржаете доста опору пробу за то. Али највернијем међу вернима, најхрабријем међу храбрима , коме заповест његовог краља светија беше од љубави његове, пристоји најлепша ме!)у лепима, а далеко нек је од вашега краља, да вашој срећи на пут стане. Само слободно срце ја ћу изабрати а то ће бити Магдалена Дуглајева, с њом ћу делити круну Шотланди јеку!" Стидљиво приступи поносна Магдалена пред олтар до краља и с великом радошћу

благосиљаше владика краља и краљицу. Радост испуњаше сва срца при овој дуплој свечаности; весеље се разглегаше по широким одајама, а мало ће ко икад запамтити лепше свечаности и мудрија, племенитија владара к'о што беше краљ Гргур. Давно су се порушила дворишта замка краљева. У прашину расвејаше ветри зидове његове, нигде му се више ни трага не познаје, али јоште живи прича о краљу Гргуру, јер племенита дела нигда не пропадају. Превео Довијаинћ.

До Шапца.

III. (Свршетак.) Колико смо се мучили док смо добили собу, још већа бејаше мука за вечеру. Вирташица мислећи ваљда, да смо голи синови, рече да осим мало лепца, ништа друго нема за вечеру. И онако намргођена остави нас у соби. Међутим скидосмо наше гуњеве а млада кћи бирташичева, која је остала у соби да спрема којешта, опази на нама златан ланац од сахата као и господско рухо, које покриваше пред очима бирташице прости гуњац. Она истрча напоље, да каже мајци за нашу метаморФозу. Бирташица дотрчи сама, да се увери о речима девојкиним, но ипак је остала при томе, да осим леба и мало сира ништа друго за јело нема. Ноја(мој пријатед.) потражим девојку, рекавши јој, да смо трговци што тргују храном и да нам је лађа са храном ту негде код адице; рекох јој још и то да ћемо се сутра кренути са лађом низ воду, и почем ми је рекла да има тетку у Черевићу, то ју ја позовем да може бесплатно до тетке на нашој лађи отићи. Ири том не пропустих да ју за ружичне образе не уштинем ида јојне похвалим њене црне очи, које су ме тако очарале, те се побојах, е ћу се у њу заљубити. Овако галантно понашање са женскињама има свуда своје мађичко дејетво , од високе дворске даме до просте сељачке девојке. И овде се показа као пробитачно, јер не прође многоаукусни говеђи паприкаш пушио се јена нашем столу, и бирташица са лепом својом ћерком зачини нам друштво цри вечери. Ја и мајку понудим да јој кћер на мојој лађи поведем до Черевића, ш>