Zemunski glasnik

413

«те, корачатпе он гордо и величансвено. Кад дођоше до места, где је била мотка заустави се дахија па с иодругљивим осмехом Виљему рече: — Узми твој лук, мети уњ једну стрелу. па се спреми да учиниш вештачки метак један, Нишани добро, јер не био Геслер ако не иогинеш кад мету згодио неби! — Па шта је мета! упита поуздано јуначки Тел. — Чуј, викне му дахија, које од твоја два детета више волеш? — Ох господине . . . господине! махните се тога . . . Обадва их волем подједнако као очи у глави, смућено рекне Тел. — Но о томе неће бити спора, подмукло прозббри Геслер , кад је теби свеједно, мени још више. Дакле ја ћу на главу твом старијем детету да метнем јабуку па то нека мета буде . . . Ти си вештак. — То није вештина то је ђавољи посао, повикне ужаснуто Виљем .. . Господине, господине, не мој те за Бога! . . . — Ја нигда непоричем што једанпут рекнем, бесно повиче Геслер. Гађај ил ћеш погинути. — Па нек погинем! дрекне Виљем. — Али нећеш сам да погинеш, викне разјарено дахија, најпре мо-ра.ш да ндгдир! ^ амујт о ба твоја детета. Наове речи Виљем готово изван себе престане да му дете старијезалипу вежу а на главу да му јабуку метну. Дете је мирно ишло до липе али кад војник шћаше да га веже оно слободно одговори: — Недам се ја жив везати ја сам снн слободна Швајцарца , па хоћу мирно да стојим док ми отац на глави јабуку неустреља. Ја сам тако еигуран да ће мој отац јабуку да згоди као што знам да са^м жив. — Ха и ти цалаш малена змијо! љутито детету прекине реч дахија. Али дете се неуплаши од његова зверска гласа, већ повиче оцу који се још једнако колебаше: „Гађај тато, ја се ништ' не бојим!" Кад Виљем виде да м.у се на ино неморе клекне помоли се Богу па извуче из тобоца двије стреле једну мете у лук а једну под мишку . . . Црно му се навуче на очи . . . Нанишани . . , Стрела захуја . . . Оддете јабука еа детиње главе . . . Виљем изгледаше као да се скаменио од чуда и радости . . . Сиаак му потрчи у наручја . . . Пољубцима не бејаше краја . . . iv. Сам дахија Геслер, који се томе нигда није надао беше потреш.ен

1 овим чудом и прес.трављено мумлаше: „Триста му вера, то је тек вештачки метак, о коме ће се зборити док је света и века!" Затим се обрне Виљему, који још једнако грљаше свога сина те му прозбори: — Виљеме ја те похваљујем од свег срца, само сад хоћу још једпо да те упитам; али нраво да ми кажеш , шта си хтео са оном другом стрелом испод мишке? — Ако она прва неби згодила јабуку на глави мог детета, друга би вас збиља погодила! рече му отворено Тел. Кад Геслер ово зачу закле се својом „ритерском чашћу" да ће бацити Виљема у тамницу клету и то Киснахту, куда ће га сам одвести да отален више не види сунца ни месеца. Геслер је одржао реч, јер зора га затекне са везаним Виљемом на путу воденом за Киснахт. Језеро испрва беше тихо али се време набрзо промену. Страховита бура у вис диже вале зелена језера, те чамац изгледаше само скору пропаст. Цела пратња Геслерова тврдо је убеђена била да нико живи није у стању да их спасе осим Виљем Тела, који не беше само најбољи стрелац, већ и највештији бродар у свом крају. Сви изреда навалише на Геслера да ослободи Виљема, што у једном куту лађе окован лежаше. На силу Бога једва прастане на то Геелср кад је баш видео да се нема куд. Снажна и вештачка Виљемова рука управљаше и креташе целу лађу по његовом ћеву, те је притера нуз обалу па заустави. Наједанпут као муња скочи јуначки Тел и счепа стрелу од једног војникаи искочи на сухо а чамац одгурну. Виљем је стајао на стени па мирно гледао како се лађа тиранова са валима бори док најпосле живом муком нестиже уз другу обалу. Онда као лане ста се пети уз врлетно стење па се упути преким путем оној страни куд је Геслер морао проћи. Бурно закуца срце Виљему кад опет угледа иза једног џбуна свога мучиоца. Иста рука што згоди јабуку на синовљој глави, на зло место згоди и Геслера, и Виљем није могао срцу одољети да му на последњем часу неповикне: „То је тек вештачки метак ј" v. Што је код Гитла свечано утврђено ваљало је да се п<рчне на нову

годину 1308,, тим пре што је Геслер пао. Када сијнугае први зраци јутарње зоре на нову годину исгом сијнуше и први зраци слободе сјајне витешком народу Швајцарском , који је толико у сужањском мраку чамио. На све стране букну борба за слободу а над свима јунацима високо се уздигао беше витешки борац Виљем Тел, који је први огњилом креснуо те запалио огањ ратни, што целу Швајцарску обузе. Виљем је добијао победу за победом док најпосле славном победом над Рудолфом од Ерлаха не круниса све потпуном слободом. Одушевљен народ на све стране викаше слава Виљему Телу слава безсмртноме борцу за слободу. По немачком написао: Ж. А. Шокорац.

Забава иротнк во .ћс. Од Мавра Јокаја.

(Свршетак.) Шта ви мислите о мени, господине? Оставите ваш новац или ћу вас таки истерати на врата. Боже , шта да радим са новцима због којих ме убити могу У оваком теснацу бацих новце циганима али одмах познадох да сам ја ужасно богат кад толики бакшиш дајем. Сад ме окружише са свију страна цигани да ме питају шта ће да свирају. Ја их пошљем гроФици , јер другојаче нисам могао да их се отресем. ГроФица није дала дуго да се моли већ удеси својим анђеоским гласом једну од њених најмилијих нароцких песама, тако- да ми се срце раздрагало да заборавих где сам, те почех да пљескам у рукао да сам у какој пештанској ложи. Харамбаша пљескао је тако исто па се окрене мени: „Сад је на вас ред господине, и ви морате каку песму да нам отпевате." . . . Био сам у ужасној неприлици. Ја да певам! — Неумем баш ништа. ГроФица ме Француски замоли да се на њу угледам да неби дошао у каку неприлику. И то ми још Фали! Хајде де ја започех своју обичну песму „пет жандара беху мозга кварна!" Али усредини замуцнух те хајдуцм стадоше да се кикоћу и на томе се и сврши. Затим се поче опет игранка: ГроФица је била неуморна. Играла је једнако до год сунце није огрануло те нам „банкет -4 прекиде. Сад смо тек дошли на ствар помислих ја.