Zemunski glasnik

412

За слободу. Историјска ирича.

I. Ноћ у очи св. Мартина 1307. год. беше омркнула. Пријатну долину код Ритлау Швајцарекој обаејаваше бледа месечина. Долипа само иа .једној страни имађаше отвор, где и ту огледаше своје лице у зелену језеру. Свуд у наоколо владаше смртна тишина. Сва природа боравл>аше дубоки сан , те се претвараше као да је посве изумрла. Ни најмањи поветарац непотрееаше вале зелена језера, као да је хтео да сахрани дубоку тајну у пучини његовој. Али наједанпуг све ирену. Лагани швусак зачусе на језеру, један чунић приста нуз обалу , а дванајест оружаних јунака из чуна искочише. — Хвала Богу, рекне један између њих, кад већ једном стигосмо на место , али ми се чини да смо ми први. Тек нгго јеон то изрекао кад иза једног џбуна подиже се нека горостасна личност, а то беше "Виљем Тел. — Не, пријател>у , прозбори Тел, и ја сам ту. Затим искочише њих још десеторица, што су са Телом дошли. Обе стране се поздравише. — Ти си брат Вернере одржао реч, збораше Виљем Тељ. Али нема нам Унтервалдоваца. Још Виљем није све ни прозборио кад угледаше где се неки низ брег спуштају, а то су били Унтервалдовци, и међу њима Хенрик из Халдена и његов • бабо. Пошто се браћа поздравише направише круг, у коме владаше кобна тишипа док год Виљем Тел својим јуначким гласом непрекиде ово иемо ћутање. — Ево браћо, збораше он, и скуписмо се овде да доскочимо злу што нас све поједнако тишти. Искуписмо се да сами себи помогнемо, јер туђа помоћ пуна је горчила. Наша лепа домовина, част, имање, жена, деца, све је то на коцки. Немој, браћо да губимо време, јер свако тренуће повлачи за собом поворку зала, беда и јада, што ће нам отаџбину још кећма притиенути ако допустимо да се дахије још више утврде. — Имаш право брате, рече Вернер. Брза помоћ ту је нужна. Помислите браћо, ми који се искуписмо за најсветију ствар, народ и слободу, ми велим да морамо да се криј,емо од бела дана ко лопови што се од светлости крију. А то зато што су нашу отаџбину поплавили

владини шпијуни. Зато немој вигае да чекамо , већ да почнемо борбу на живот и смрт. Сви одобрише Вернеру, само стари бабо Хенриков примети младом говорнику, да све ваља смишљено радити, зато треба ту ствар одложити да сазре, али и његов син наваљиваше да се борба одмах иочпе. А стари Арнолдо нато му рече. Јесам ли ти синко већ тодико пута зборио, да су твоји назори детињасти. Ти мислиш, да је то тако с неба па у ребра, а незнаш болан брајко, да, суирот нас имамо не само јака већ препредена непријатеља?! . . . — Све једно! прекине му реч син, наш непријатељ сгоји усамљен; шта ће му помоћи његови најамници кад дође до густог? С>ни се боре за паре а не боре се за најдивнији урес човечанеки, ту слободу златну. Та зар они с нама да се мере? И Тел је увидео да хитање може ствари да нашкоди па предложи, да се одложи на четрнајест дана устанак. — Такоје! такоје! повикаше сви у глас ко из једног грла иа се разиђоше да дочекају зору нове године 1308. као дан устанка. II. Док су се завереници заклињали један другом злоковарни дахија Реслер измишљао је све нове мукејадном швајцарском народу. Хоћу, збораше он свом љубимцу Рупрехту, очигледно да се уверим , да ли ме народ збиља поштује као што се притвара. Онај мој шешир што сам од цара добио, наместићеш на једну мотку крај извора, где сељани воду захитају, па ћеш наредити да се све живо мом шеширу клања као мени самом. Ти ћеш сам мотку да чуваш па чим се ко успротиви одмах га предаме доведи! Подмукло смешећи се извршивао је Рупрехт вољу Геслерову, те са још једним војником чуваше стражу. Али јадној раји небеше до смеха. Швајцарци се дубоко смутише кад видоше докле је Геслер својим тиранством дотерао. Али опет се заверише, макар поскапали од жеђи да не иду покрај мотке на кладенац. Виљем Тел није ни слутио да ће тако што пасти на ум клетоме Геслеру, па збораше својој љуби да ће да иде своме тасту у походе. Није Тел све ни изрекао кад оба детенцета повикаше као из једног грла: — Слатки тата води и нас деди! — Небраним, рече им Тел; ако вам мајка одобри слободно хајте. — Мајка, слатка мајка, јел да нам велиш? И опет се захори дечији

глас. Чудна слутња мутила ее 'по души Виљемове љубе, те им једва одобри. На несрећу нанесе пут Виљама на место, где је стојао знак тиранства. Нису прошли ни десет корака а старије дете викне: „Погле тато шешир на мотки тамо!" Тел погледа на ону сграну куда му прстић детињи показиваше и дојиста смотри шешир на мотци. — Шта то можс бити, помисли Тел и лагано пође напред негледајући у шешир. Наједанпут закречи глас Рупрехтов: Стој ! ни једне стопе даље? — Шта ће те? упита Тел равнодушно. — Зар ти не знаш, продере' се опет Рупрехт , заповест твог милостивог господара Геслера, да трипут ваља да се поклониш кад покрај ове мотке прођеш. — Не знам , рече Тел , нисам из овог краја. Па онда учини то што ти каза, викне РупрехТ, али Тел му достојанствено одговори: Хе мој брајко, ја сам слободан син Швајцароке, те да ти је и сам Геслер ту неби му се јунак поклонио. — Неби? . . . Неби? . . . повиче Рупрехт, но сад ћеш научити како се клања! Сад намигне на другог да веже Виљема. Онако јаком човеку као што је био Тел лако је било обојицу од себе да тури , али није тео, јер се сећао завере. Он је добро знао да није ништа крив па је хтео слободна лица да изађе пред Геслера. Тирану јаче закуца срце од радости кад угледа ђе му шпијуни воде тицу , на коју је изодавна мрзео, што није подлац као његов Рупрехт. Свакојако је мислио да умори Тела али је гледао свему да да неки правни облик , па громко повиче на Тела: — Знаш ли ти, море, да ја имам власти над животом твојим? — Власт над животом има само један Бог, одговори мирно Тел, али ако сам крив казните ме. — Како да ниси крив, бесно повиче тиран, кад ниси моју заповест послушао. Али опет ја сам чуо за те, да си најбољи стрелац у твом крају, па то једино може да те спасе. Нечекајухи никаква одговора од Телове стране. Геслер заповеди. да га заједно са његовом децом поведу на место- где је била мотка она. III. Без икаке слутње на мутни облак што се над главом Теловом узвија-