Žena dvadesetoga veka

ан

— |

први одморак у Бордоу, сад хоће даље, чак у Бијариц и Сентсебастијан, јер срећа није потпуна ако се не прекорачи граница. Ја поштујем те обмане, те илузије, ја вам рекох што мислим као што сам имао обичај свакад вам говорити све што мислим. Даље не наваљујем. Ви сте били весели, Госпођо, онога дана. кад ваша кћи оде у цркву, а она бејаше бајна. у својој венчаној хаљини! Црква беше пуна, родитељи, рођаци, пријатељи, познаници беху дошли у великом броју. Сви су вам честитали. И у том часу поноса и заноса ви и не мишљасте о сутрашњем дану. То неколико тренутака радости чињаху се да неће никад проћи. Ви иђасте збуњено кроз два реда оних који вам нису штедели својих честитања и својега пријатељства !

Али час растанка, дође; ја бејах онда баш на поласку, гледао сам како топло пољубисте своју кћер, али сузу не пустисте! Ваш је зет видео ваш потрес, и ублажио вас је. „Ми ћемо вам писати, ми ћемо се брзо вратити!“ А кад се врата за њима затворише, онда ви пустисте да отеку сузе које су вас гушиле; ја вас тешах уверавајући да ћу долазити често да вас видим: ви ми учинисте један мали знак захвалности, али тај знак говораше да ја не могу попунити празнину коју су ово двоје

ЖЕНА ХХ ВЕКА 27