Žena i čovek : pripovetke

20 СИБЕ МИЛИЧИЋ

тога, слаху му, сваког дана, и безбројна, анонимна писма, а у њима се, на најстрашнији начин, нападаху обе побожне сестре, особито Марија, коју су називали најпогрднијим именима.

Сва њена побожност, избегавање људи, тумачило се у писмима само забашуривањем њеног поквареног живота, леком против гриже савести, која је мучи због прљавих дела која је учинила и која чини на најнедозвољенији начин, бесрамно, са „божјим намесницима на земљи“.

На почетку, Драгутину није било стало за сва та оговарања, примио их је као израз злобе и пакости, али, после, почеше да га она помало пеку. (Особито пак она која су била упућена против Марије).

Њега је, у истини, између свих девојака у варошици, једино Марија занела, и он осећаше да би једино њу могао да узме за жену и даје пренесе, пажљиво са љубављу, као један нежни, мирисни цвет, из своје љубљене отаџбине у туђу земљу. Она га је привукла себи оним што друге девојке нису имале, а то је скромношћу, повученошћу, на послетку и побожношћу (зашто да нег). То је њему све изгледало великим залогом за сигурност његове будуће среће. Али, ето, баш то што је њега највише к Ма: рији привукло, баш то нападају сви: усмено и у анонимним писмима!

— Ако је — мислио је он — у истину све то што је њега одушевило само проста лаж» Ако је тиме Марија постављала лукаву ступицу за наивне и лакомислене2 Ако је то истина, онда за такво дело може бити способна само једна жена!

Тако расуђиваше Драгутин, и би му веома тешко. Збунио се тај јаки човек. За то је и престао са посетама сестрама Мариновић, не знајући и не бринући се да ли тамо, у оној господској, њему некада недоступној кући, умиру два преплашена, устреп-