Žena i čovek : pripovetke

26 СИБЕ МИЛИЧИЋ

се и помози! Богородице, дај ми упуства и саветуј ме шта да радим!

— Чекај и моли! — Одговори ми на то. један дивни, најслађи, најмилозвучнији, небески глас.

Наједном, са свих страна, почеше да лете по небу неки златни облаци и да се скупљају над црквом. Црква засја сва, сва! После, од свих оних облака, створи се један једини, огроман, а из њега почеше, одједном, да падају неки бели, пламени језици. И то баш на кров цркве.

Препадох се.

— Запалиће цркву! — кликнух; али, чудо, чудо! Језици падају, али ништа не запаљују. Ништа не гори. Не само то! Језици пробијају кров цркве и падају у унутрашњост, а кров остаје читав,

Црква сја, све више и више!

Одједном највише чудо! Сви ти пламенови нису више пламенови, већ дивни, бели, пламени анђели. Анђели бели, пламени! Сва црква од њих гори. Прозрачнки посташе од њих сви зидови црквени. Сву је испунише. Али, и ако мени изгледаше да више у њој нема места, налазили су у њој довољно простора сви који су још падали. И све би испуњено анђелима. Свака ниша и сваки кут. Окружише они дивну, велику слику Матере Божје од „Доброг Савета“, која је била на главном олтару, и, онда, започе нека дивна, тајанствена музика какву никада нисам могла на замислити. Нисам је управо ни чула; али она улазаше у мене, кроз читаву површину мога тела и освајаше ме целокупну, као ток моје крви.

После тога, поче певање: дивно, неупоредиво! Уста се анђела не отвараху, а песма се хорила. То је певало нешто у самим анђелима; то они певаху сами собом; то они сопственим својим бићем узвеличаваху највећу изабраницу рода људског.

Песма се хорила црквом, мојом душом, целим мојим бићем, и ја падох на земљу не осећајући се достојном да гледам својим очима ову ан неизрециву славу небеса.