Žena i čovek : pripovetke

30 СИБЕ МИЛИЧИЋ

на пароброд села на једну положену столицу и, као осуђеница, чекала тренутак састанка.

= Ноћ! Ноћ! Ноћ!

Та страшна реч, која ће је или спасти, или довести до најнижег, до ужаса о каквом она није хтела ни мислити. Није могла ни да се макне. Готово цео дан није јела, извињавајући се, да се не осећа никада добро на мору, па да је и најмирније, као данас.

Драгутин је непрестано облетао око ње, доносио јој све што је желела, а и друго што није ни тражила. Он је био тако добар, тако нежан са њом, да је то увеличавало још више њен страх и њену забринутост.

А кад је ноћ већ једном била пала и он се часом оделио од ње, Марта и Марија, осетивши да је њихов најужаснији тренутак близу, падоше једна другој у загрљај, треперећи обе, као пруће.

Онда се расташе, без речи, без покрета, као неке две несрећне сестре од којих је једна пред смрћу на губилишту.

Врата Драгутинове кабине већ беху затворена на кључ. Марта, у својој кабини, чула је страшни глас кључа што се окренуо у кључаници.

Хтела је да легне, а није могла. Хтела је да отвори округло оканце, да шум пучине и брзине пароброда испуне њене уши, као да на тај начин хоће да савлада зујање оних речи у њој, што се надвикиваху непрекидно.

Учини то, отвори прозор, али јој ништа не помаже; шта више, учини јој се, да оне речи удвостручише силину својих звукова и да забрујаше у њој као неке силне трубе.

Не знајући ништа о судбини своје сестре, она се онда дизала са кревета, па, тихо, полако, прилазила кабини младенаца: да прислушкује.

И да је ноћ могла да потраје још неколико сати, она би, сигурио, била полудела. Срећом, по-