Žena i čovek : pripovetke

ЉУБОМОРА 29

Са највећом радошћу прими Филип одлуку породице. |

Већ читавих десет-дванаест година он није на висоравни био, а, како се, као дете, неколико пута са оцем „горе“ пео то му у уобразиљи беше остала дивна слика тих високих, кршевитих предела, засађених виновом лозом, и чаробни преглед бескрајног мора, које се одатле видело са свих страна овог дугачког, каменитог острва.

И тако, једног дана, у другој половини септембра, Филип Вежић крену за задруге на висоравни.

2

Чудан начин живота владаше у тим задругама на висоравни.

Њихови чланови, одељени припетим брдима од целог осталог света, живљаху готово без додира са њим, тражећи од њега само: да им он даје најпотребитије намирнице за исхрану (које би они, једном за целу годину, набављали) и све потребне алате и ствари (као плави камен, сумпор итгд.) за рад око винограда. За све остале његове бриге и све његове „уредбе“ они нису марили. Без цркве и школе, без лекара и судова, они су лечили своја тела и своје распре сами, међу собом. За њих нису постојале недеље, ни други годишњи празници, осим доласка господара на бербу, или трговца за купњу вина.

То су за њих били једини велики празници.

Тад се пировало, тад се веселило, заједно са гостима, а добро, девичанско вино, разиграваше њихова природна срца до степена, да од највећих штедиша, какви су они били, постајаху најдарежљивији људи, и то у толикој мери, да, често, губљаху сваку свест о границама могућег и дозвољеног. У тој дарежљивости нису за њима заостајале ни њихове „дарежљиве“ жене, већ, у лудости и пијанству пировања, пружаху оне развесељеним гостима · „све што имају“, на рачун свог безграничног осећаја гостопримства. То на висоравни и није из-

8