Žena i čovek : pripovetke

ЉУБОМОРА.

1

Имања породице Вежића бејаху на широкој пространој висоравни дугачког, великог острва, а удаљена пет-шест сати непрестаног пењања на мазгама од варошице у којој је та стара породица живела.

Неколико задруга обрађиваху та господска имања држећи их на „четврту“ (свака четврта каца, убраног и згњеченог грожђа, припадаше сопственику земље), с тога, кад је берба имала да започне (увек око половине септембра, а некада, према сазревању грожђа, и доцније), силазио би један члан из тих породица, са две мазге, у варошицу, да, на једној, дорене одређеног из господареве куће за надгледање бербе, а на другој сву потребу, у оделу и осталом, за дотичног надзирача.

Стари Прошпер Вежић ишао је, сваке године, сам, на ту висораван, да надгледа бербу иако је у његовој породици било млађих чланова на претек — јер је волео, да на своје очи види своју богату „јематву“ (како се на острвима берба зове), једно да ужива у свем том великом својем богаству, а друго што је био уверен, да, једино пред његовом оштром пажњом, сељаци неће моћи да врше своја обична варања: колико у грожђу за бербе, толико, после, у вину, за време уливања вина у бурад.

Али, ове године, старац се нешто разболео; старији син, који је имао да наследи оца на имању, беше нечим запречен, па „породични савет“ одлучи: да Филип, други син старог Прошпера, оде те године на висораван.