Žena

"ТРЧИ НИНА

ЊЕНА 919

године старија од ње, која јој је давала потребна упутетва. Али је ипак била велика разлика у много чему између некад и сад. Некада је мати својим добрим кћерима, ва време јесењих и зимских вечери, припремала разноврсне забаве; читала им лепе и ванимљиве приче, заједно су играле згодних друштвених игара и шиле луткама хаљине.

Свако вече деца очекиваху по који пријатан часак крај своје матере, у пријатној светлости лампе са зеленим штитом. „Лампа је обично стајала на старинском пиваћем столу, и при њеној благој светлости гледала су деца некад у весело и мило мајчино лице, чије су живе и изразите очи давале целој соби топал сјај као да су говориле: „Одите к мени, добра моја децо, ја још имам времена за вас; одите само, ми. ћемо се пријатно забављати.“

Али, ах, како је сад било све друкчије. Додуше, велена лампа је исад на своме месту; и сад по некад мати седи за својим шиваћим столом, са очима пуним израва, али — нешто недостаје. Нема њеног здравља, ни њене ведрине и чилости. Тај недостатак није могла, да прикрије, ма да се усиљавала да буде онаква као и пре. Често су деца мајку затицала како се на дивану одмара.

Пред спавање мати је обично долазила у њихову собу да их пољуби и да им пожели лаку ноћ. А сада, кад би ва собом врата затворила, чудиле би се девојчице, зашто им је мати, иначе увек здрава, у последње време тако болешљива и малаксала; та се њена слабост повлачи већ одавно, као да никад више неће ни оздравити, п често би растужила девојчице, те би најзад заспале тужне са сузним очима.

Једног дана по подне, крајем марта, осећала им се мати тако слаба, да кад су деца легла, није им дошла у собу. У место ње дође им отац п пољуби их у чело. Марија и Јелена одмах запиташе ва мајку. Отац им рече, да је мајка јако слаба и не може да устане. Деца бризну у плач, хтела су пошто пото код ње, да јој кажу лаку ноћ и пожеле јој да што пре оздрави,

ли им отац не даде и умири их, како је знао и умео.

После им објасни, да је мајци збиља сада горе,

%