Žena

412 ВЕНА

— Па зашто си се удавала први путг У Светом Писму пише! Човеку нпје добро да буде сам. А женској глави је још мање добро кад је сама.

— Наравно, да имам кога, ко ће да ми једе век.

— Може бити. Али се надам, да би ти помало грицкала и његов век. Но то је ваљда тек узгред, вашто се људи жене и удају.

Она се јетко насмеја: — Разумем! Да вам помогнем одржавати фелу.

— Па да видиш и то спада у дужност.

– А као зашто да ми спада у дужност — пита, ме јетко. — Јесам ли ја тражила да дођем на овај свет, да постанем члан овога славнога људскога друштва, па да ми натурујете ма какве дужности2 Је ли ме ко питао: желим ли ја да живим, и да се овде мучим 2!

— Шта ти се догодило — питам је.

— Ништа особито. Ништа необично. Уверавам те. Само ми је довлогрдило овако. Вгадило ми се. Не може се живети у овом страшном, неправедном, влобном свету. Грехота је роптати на родитеље, ади ми кад год дође криво и на њих, што су ме слали у школе и напунили ми орманове књигама. Сретан је само онај, ко ништа не зна и ништа не осећа. Најбоље је можда у овом свету камену, може бити и волу, ти не осећају.

— Да видиш, роде, кад истешу камен и патошу њиме друмове, па после газе по њему, можда и не овећа, али кад упрегну вола у плуг и потерају га, мени се чини да још како осећа, само не зна коме ће да се потужи. И зато ти опет кажем: — Не завиди

ви волу ни камену, него захвали богу што си ово

што ви, и измири се са судбином.

— Па ваљда да се измирим још и са смрћуг Хвала лепо, то никада.

— А да шта ћеш радити! Ваљда тек нећеш викати кад станеш умирати 7

— Не знам! Али чисто држим да хоћу

— Па мало час ви рекла, да се баш не радујеш што ви се родила 2

— Не, ни мало! Алп се и не радујем што треба, умрети. Зар смо вато створени да умремог

У

ава