Žena

АНВЕЋА ~ 478

-— Не волиш да живи, а бојиш се да умреш. Лепа филозофија. Зар ниси никада. помишљала шта би било с тобом на овом страшном и глупавом и влобном свету, кад би морала вечито живети 2!

— Манимо то Ја сам ти озбиљно рекла, да овако више нећу и не могу живети. Тврдо сам се решила да оглупавим,.

— Шта хоћеш 2

— Хоћу да оглупавим.

— Чато ви звала мене

— Зато.

— Ти дакле мислиш, да ћеш понајпре оглупавити, ако ме зовеш и са мном разговараш» Хвала на лепом мишлењу.

— Зар ти збиља не видиш, да у мени кува и ври и да ми није до шале2 Ввала сам те, што треба неко да зна где сам. да сваки случај. А ја видиш сутра зором одлавим на моје имање, на салаш. Тамо ћу остати по године, годину, две године, колико буде потребно.

— Па да те кад-кад потражим2 Врло радо.

— Да ме не потражиш, нипошто. Завери ми се, да ме нећеш тражити, У крајњем случају, али само у крајњем случају, јер не знам шта се може десити, можеш ми писати, али кратко, врло кратко, оно што је најпотребније, јер — не желим да имам икаква посла са оним, што је измислила ваша култура. Новине више не примам; од јуче сам их вратила натраг, књиге вам све забравила у орманове, и кључеве бацила у бунар. На салашу сам наредила да ми изветре ону незапремљену собу, јер хоћу тамо да идем. Хоћу да чувам гуске и правице, да насађујем патке, да раним волове. Једном речи, хоћу да идем међу животиње, да оглупавим, хоћу да изгубим сваки племенитији осећај, па онда да дођем натраг и живимо и једем и да пакостим другима.

Тражио сам да довнам шта се догодило. Напослетку је испричала. Била је најобичнија сплетка.

— Ама и до сада је тога бивало, — кажем јој, — па опет ниси ишла да подивљаваш. Како ти можеш тражити као паметна жена, да те на пример не уједају зоље 2

г