Žena

НЕ РУКА 157

једну игру и то доста лењо, као да је хтео да покаже да му се не мили играти, већ да то чини да испуни неку дужност. Па није самном много ни говорио. Казао ми је, како ме је виђао и како ме познаје, али сам била скривена светлост, тако рећи у подруму; сад су ме изнели на видело.... Ја управо и не знам шта сам говорила, али ми је рекао, да ће му бити јако мило када се и други пут видимо.

После је нестао и нисам га доцније видела ни у рестаурацији, кад нас је матер и мене одвео отац онамо.

И ја сам тога господина знала из виђења. Био је професор и већ зрелији човек. Знала сам још

толико, да живи заједно са својом тетком.

Када сам ишла на другу забаву, највише ми се врзло по глави: хоће ли господин доћи на ту забаву и хоће ли ми прићи. Дошао је и пришао ми је, и колико сам запазила играо је само са мном и то четворку. После смо шетали, и он је говорио самном као са старом познаницом. Причао ми је о себи, као да је држао, да ме се то највише тиче. И причао ми је о својој тетци. Није било ванредно, све доста обичне ствари, али је мене доиста занимало. Кад је причао о тетци, заволела сам му тетку, а кад је причао о себи, ако ћу истину да признам, заволела сам и њега. Да је питао: хоћу лиг без сумње бих казала: хоћу. Али он није ништа питао и ја нисам ништа казала.

Од забаве до забаве све смо се јаче зближавали. Није играо много, и није говорио много, али је играо и говорио само самном. А и иначе је тражио прилике да буде самном. И за мало беше ме подсео. Управо заузео ме је, као што неко заузме столицу, па другоме не пада. ни на памет да јој се доближи. Сви су држали, да смо се нас двоје споразумели, у свему споразумели и да смо, како се то већ каже, свршили.

Ако хоћете да вам право кажем, тако сам нешто мислила и ја. Само никако не би умела рећи, кад смо свршили и како смо свршили. јер да ме

је свуда тражио, и да ме је мимо све друге девојке