Žena

414 ВЕНА

препоручују баш оно, чега би најволели —- да се отресу. Он поста у души још упорнији, али не смеде да одговори. Преко његових усана пређе један глас, помало налик, као кад се неко дави, а помало налик на гроктање.

Домаћин је равумео то гроктањ“. Тај баш неће, никако неће. Хоће да му створи на неки начин покор у кући, И њега обуве поново очајање. И само је то очајање могло да створи у њему мисао, коју је сад изговорио: — Јелте господине Васићу, вама се жури! Ви не можете дуго чекати. Ваша се радња развила, Ви немате женске главе у кући, Ваша кућа, п радња трпи уштрба.

Младић је одобрио главом,

— А ја, драги господине Васићу, не могу да удајем млађу пре старије. Ви то не можете да разумете, Вама ће то можда изгледати као глупа предравуда, али да сте отац као ја, разумели би. А ја не могу удавати Милеву ма како, само да направим места млађој. Не морам ни журитп, јер није прест рила. И тако изгледа да већ нема излаза и да ћемо се разићи. Али да Вам покажем колико Вас поштујем, ево ћу да Вам учиним понуду. Ја имам четворо деце, и Вама ће сигурно бити познато, да сам решпо дати свакој кћери за живота по 8 хиљада круна за сад. Израчунао сам да је то за моје прилике доста. Али да бих изашао из овог незгодног положаја, ја ћу уг Милеву дати изнимно 12 хиљада круна...

Ух! Чим је изговорио те речи, осетио је, да се ватрчао. Још је то више осетио, кад је сад сагледао младићево лице.

Неће ни то!

— Мени је јако жао, господине Поповићу, алп... Код мене није ово ствар новца...

Домаћин се диже са столице сав запурен: Извините, млади пријатељу. Видим да сам Вас увредио. Вп сте честит младић пи не можете шта. Алп не могу ни ја шта. Догодило се мало незгодио, то

је све. Ја ћу још говорптп с мојом женом; можда и.

са децом. Не знам, треба то промислитп. До Божића