Žena

МАЈЕН 451

Покор ствара, пали и обара.

— Оком пали, а лепезом свали Та лепеза чудну снагу има, Кога њоме куцне по прстима, Јоо у срце да га погодила.

Нико јој се не мож одупрети; Ко је види, готов је умрети; Рањен пада пред њом на колена, Муца, пишти крај карнера њена, Па се куне свемогућем богу: Авај драга, без тебе не могу!

Она млада ни оком да трене: — Нек умире ко не мож: без мене! ја још могу мало почекати И ванредна момка дочекати, Нећу момка другом свету слична; Нећу слична, хоћу необична.

Док ево ти варошана Симе, Који мисли, нико не можо с њиме. Глава му се мало изврнула,

У очима светлост утрнула; Мушки образ одавно му свен'о,

У чакшира звецка му колено; Трбух му се за леђа слепио,

Ко скакавци да му беху храна;

И ко да се није поткрепио

Белим лебом већ годину дана. Свет презире, држање му царско; На се меће руво помодарско: Црни клобук, шарено одело, Белу пошу и прслуче бело,

= И од куд му жеље тако смеле Навукго је плаветне ципеле;

Још навук:о до две рукавице, Посавио до две ногавице;

У руци му трсковача танка, Њоме маше љупко без престанка, На капуту ружа маршанлија,

До ње друга: ружа камелија...