Žena

ВВ Е НА 605

Када сам прочитала писмо, напунпле су ми се очи сузама п када ивађох у ходник, мора да сам била још увек уплакана. Мој колега ми приђе и запита: Ва бога шта је вама2 Могу ли вам у чему помоћи» Глав му је био необично мек и помало дрхтао.

Нисам му одговорила ништа. Само завртех главом и уђох у школу. Целога дана није ми више прилавио. Али ми изгледа тужан, као да сам га увредила. Мораћу му рећи: шта је то самном. Ко зна шта тај човек мисли о мени.

27. октобар. Кавала сам му све. И озбиљност болести моје старе мајке, и мој одношај према мушкарцима. Кавала сам му, да се нећу никада удавати, и да не мислим никаква разговора п провода ес мушкима. Њему као да нешто одаахну. Само кад се не срдите на мене, рече, и кад нису којекакве сплетке Меме је то болело.

Не изгледа ми да је рђав човек п не побуђује ме ничим, да га могу презирати.

8. новембра. Мала Стана, мој љубимац из четвртог разреда, долете ми као без душе. Каже: Јао госпођице, бићу поличарка. Сестра ми се удаје, јуче је био прстен, па ће ме подићи на полицу.

— Па шта се томе толико радујеш2 упитах је.

— Па ја сам сад на реду да се удам; зар ви не знате шта је поличарка 2

То ми је рекла са највећом детињом бевавленошћу. Сва женска деца овде говоре о удаји, као о некој природној, обичној ствари, која их све чека.

А овде и старо и младо и мушко и женско говори само о женидби и удаји. Година је понела, све је родило у изобиљу, и кад је пуна кућа, онда могу лако приредитп сватове. У неродним годпнама морају девојке и момци да се отрпе. А њима је то тако тешко.

Боже мој, како ја у свему имам сасвим друге назоре!

80. октобар. — Данас рано ујутру била је код