Žena

ВЕНА 663

Писмо са бојишта.

(Од непознатог писца)

У једном слабом тренутку, кад нисам имао друга посла, обећао сам редакторки „Жене“, да ћу јој за њен часопис написати неколико реди, и сад треба да пишем за „Жену“ о жени, из логора. А логор, то је свет у коме нема жена. Чудан је то свет. Мушки треба да докаже не само своју храброст, _ он мора не само да гине за свету мисао, него мора да покаже и то, да може бити без жене. Он кува, пере, па чак мора да држи у реду сам своје ствари, и мора сам да тражи и дугме, кад га забаци, па да видите, човек може чак и то. Кадгод уживам како све то може да буде без жене, и толико ми већ пути дође у главу мисао: Ех, да ми је сад ту жена; не због другог, него да види како се све може и онда, кад она није ту.

Док је о мени водила бригу мати, па онда жена, чистиле су често свако перце са мога капута. А ја сам зловољно узвикивао: Маните ме, забога. Не морам да будем чист и нећу да будем „чист“. Данас сам постигао свој „идеал“, канда и сувише. И кадкад је наилазила већ на ме грешна мисао, да не би било згорег, кад би био мало чистији, и ако у логору није баш позив да човек буде чист.

Па ипак не треба жена, и може се без жене. И само да ми је кад год овде жена, да види, како се може без ње.

Када сам полазио у српски логор, на жалост не да се борим, јер нисам за борбу више, него да будем шкрабало, и жена и сестра трпале су миу сандук и ранац што треба и што не треба, ђаконије, које можда нисам никада у животу јео, нити знам како се једу, док ми не би показала жена, па чак и неке тејове. А када из Приштине кренусмо даље, ја заборавио да имам сандук, а ранац се сурвао с колима заједно једне страховите и дивне ноћи у провалију. Тада сам дошао до једне прљаве собице и почео опет да „кућим кућу“. Чисто ме беше жао, што нема жене да види то. Али нема савршене