Žena

ВЕНА 209

поље. Црнело се ово поље као узорано. Хиљаде је стопа преко њега прешло. Хиљаде возова прејурило. И изгледало ми је тужна ова земља, тужна, што се крвљу топи и лешинама засејава у време, кад ралица треба да задре у њену површину.

У пространом пољу видео се по где где какав димњак. То су вгаришта кућа.

Далеко од нас у Подујеву борба се непрекидно водила. Џочели су пристизати први рањеници. На свима њима видим исто изненађење, узбуђење. Бледи и уздрхтали силаве с кола и иду на вавојиште. Још стоје под утисцима овог новог, непознатог овећања, још: стоје пред нечим непознатим дотле, нечим неосећаним дотле, Ја саосећам с њима. Тоје ово чудно, неосећано до сад. Вгрчени од зиме и од бола улавили су после превоја у велики болнични шатор, у сламу су се завлачили, покривајући се шињелима и ћебетима.

И само једно им је на лицу: Умор и бескрајан умор. Ноћ пада и они хоће само једно: Одмор.

11.

Крећемо се.

Кроз непрегледне равнице идемо. Подујево, мало Косово, Жовово Поље. Необрађена поља. Већином ливаде и пашњаци. Села врло ретка, Куће усамљене, са високом оградом и тешким капијама. Нигде живе душе. Живот носимо само ми. Иначе у овим непрегледним пољима свугде знаци од разорена живота. Села су избегла пред наступајућом војском. Пут изривен од артилерије и кола, ЈЊиве и ливаде изгажене. У раскаланој земљи хиљаде отисака од обуће. Свугде видимо сетву рата. Чауре из брвометке и мартинке расуте по рововима и заклонима, посејане по пољу. ПТрапнел и граната разрили поље. Овугде пустош, и све изумрло. Природа само, добра и мирна природа још дише. Земља као мудрац из правекова ћути у дубокој замишљености и суморној тузи. Куће широм отворене, Ствари су однеле избеглице са собом. Стоку највећим делом отерали.

2