Žena

ВЕНА 281

„Увек2 Зар ниси пре кратког времена исто тако мислио као и јаг Сам си признао, да те неко неописано миље обузима, кад можеш да видиш пријатељицу наше рођаке и да ти се чини, кад с њом ма и неколико речи проговориш, као да сунце лепше сија, да живот није тако празан“.

Са лица начелникова нестаде при тим речма оног безбрижног израза. „Најбоље ће бити“, рече, „ако данас о тој ствари више не говоримо. Хоћеш ли самном у кафану 2 Обећао сам, да ћу ићи“.

„Хвала, ја морам у свој стан“ рече млађи брат, узе шешир и оде.

И начелник оде, али промени своју намеру и упути се варошком шеталишту. Замишљено је ходао по стазама, док се не беше спустио мрак. Речи братовљеве оставише дубока утиска у души му. Нерасположење овладало беше њиме. Једио се сам на себе. Та он тек није љубио пријатељицу своје рођаке! Он се је у њеном друштву добро осећао и ништа више. Она је васпитана, образована и мила али сирота. А он тек неће узети сироту девојку кад други лоши од њега праве „добре партије“. Али и одкуда му таких мислиг Изгледа као да сам себе извињава. И љутито баци, сада тек запаљену, хавану у шибље и пође кући.

Лаки вечерњи поветарац пирио му у лице доносећи собом мирис јоргована...

ж – ж

Прошло беше петнајст година од оног доба, кад је некадањи окружни начелник — а сада министарски саветник и посланик — говорио са својим братом о будућности својој у једној од оних лепих малих варошица доњо-угарске равнице. И данас унашаше ветрић мирис расцветаног јоргована кроз отворене прозоре баш као и некад, — па ипак колика разлика! Онда беше само окружни начелник без икаква имања са срцем пуним осећаја за све лепо и племенито. Данас пак, беше мини-

старски саветник, посланик и велепоседник, чије имање обухваташе неколико стотина квадратних