Žena

394 ПЛЕНА

да јој честитају. И сам председник општине, иако већ стар човек кући јој долазио и врло лепо поздравио старицу.

— Срећна ти рана сину, соколу твом и честито му било!

Мајка плаче, плаче од радости. Поноси се својим рањеником. Сваком ко јој дође, прича о јунаштву синовљеву, описује рат и његове страхоте, како их она замишља и у свести се створила слика о великом делу, које је њен јединац учинио.

Једва је сачекала дан поласка у Београд. А кад. је с друштвом стигла, једва се разабрала у великом граду и мрежи многобројних сокака, да сазна где је болница у којој лежи њен рањеник. Стражар на. уласку пропусти је и упути куда треба. Лекар, један омален, дежмекаст човек, са наочарима на носу доста љубазно прими старицу. Она рече име и презиме свога сина. Лекар се одмах присети ко је, понуди јој болничара, који ће је одвести до постеље синовље, да не би лутала. Кад ступи у пространу болничку одају њој се ноге подсекоше, она се уплаши. Пред њом су два реда постеља гвоздених и на свакој по један рањеник. Лица мрачна, сува, изболована. Задрхташе јој рамена и снага као да

је тресе грозница, у гуши је нешто стеже и при-

дављује, усне се скупиле, зуби цвокоћу, ноге смањиле. Не зна шта је, али је прати неки чудан, не-. исказан страх. Болничар граби напред, старица га једва сустиже; тешко дише, једва јој груди ваздух хватају. Код једне постеље болничар стаде. Мајка очас познаде свога сина. Она хтеде да падне нањ,.

да га загрли, али је болничар благо задржа.

— Полако, мајко... спава. Рањеник чувши разговор отвори очи, па ће шапћући рећи.

— Не спавам. У том часу угледа своју мајку изнад себе... Суза се заврте у очима, лицем прелете тужан осме-

јак и једва чујно изговори: = Мајко...