Žena

ЕН А 395

— Ја сам, сине... ја сам... дошла ти мајка, сине...

Реч јој заста у грлу, сузе је просто загушише.

Смешали се радост и страх, узбуђење и забринутост, старица се толико збуни да није знала шта ће рећи. Вилице јој се стегле, поглед укочио. Она седе на понуђену столицу покрај синовље постеље да је мине прво узбуђење. Поглед јој се заковао на увелом лицу тешког рањеника, жељна да појми и прими његове болове. Ништа и никога око себе не види — поглед јој тоне у дубине синовних очију где трепери пламичак сјаја и радости. Лагано се наже према њему и сувом руком милујући га по челу и образу шапуће:

— Како си, сине2

— Добро.

— Није ти тешког

— Није, одговара син.

— Поздравили те... сви су те поздравили.

— Хвала.

Мати се убрзо прибра.

— А где си рањен2 Запита.

Рањеник показа очима на ниже.

— У ногу 2

Рањеник лагано климну главом у знак одобравања. — Нека, рече мајка... у ногу... није то ништа

. све ће то проћи.

Син стиснуо зубе, ћути.

Старица се саже да из корпе изнесе донесене ствари, што их је спремила.

— Ево, мајка ти је донела мрса и преобуке.

== Пека си

— Ево, кошуља...

— Хвала.

После разви, лепе нове чарапе од беле вунице са красним шареним цветовима и издиже их:

— Види... то је мајка за тебе плела.

— Нека си.

Први страх је минуо, нешто, што је стегло недра попусти и старица мало већ примирена и оку-