Žena

Дједо се стиснуо и тупо гледа у оно жуто брезово лишће, што се на пропланцима лелуја некако меланхолично шуштећи....

„Дједо 2“ понавља озебло дијете стискајући поплављеле ножне прсте. Припијаше се све ближе дједи, не би ли се како год утоплио. И опет старац ћути и тупо зури у тамне брегове.... Сиједе вјеђе сабирале се, а чело с изверуганим дубоким браздама тамнило је све више и брже... Чуо је глас унучића свога и дрхташе од страха. У очима блиснуше сузе и скотрљаше се на суве потамљеле образе. Болни дједа.... тешко јецаше ...

„Дједо..-., је ли далеко до села 2“ уздахну слабо, уморено дијете.

„Много још има... скоро два сата, синко....“ уздрхта старчев глас.

„Хоћемо ли ићи...., ноћ је дједо...“ — шаптао је малишан дрхћући.

„Ус-та--ни Јовице... 'ајмо...|“ и њих се двојица упутише кроз тамну ноћ преко стијена уском стазом..:, ноге им дрхтале..., клецале пењући се с камена на камен... Напријед је корачао стари Милун, а за њим гегао уморни Јовица. Ништа се није чуло осим њихових тешких уморних корака, и по који ударац потковане палице.

„Тешко ми, синко...., стар сам! Починимо још мало!“ уздахну старац и сједе на суву увехнулу траву покрај неке старе брезе. Дијете се заљуља и.. . убијено пјешачењем паде покрај дједових кољена.

Под главом му празна торбица, а тјело се одмараше на студеном камену... Дједа није заспао... чувао је хранитеља свога и горко, горко плачући проклињао живот..., све..., све...

П. Рудила зора... Шуштала је бреза више његове

сиједе главе... Уморне очи Милунове сјале су необично.... Занела га природа...., њене чари... „Устани, Јовице..., Бог нам шаље дан...!“

Унук се трже.... Златни сунчани зраци озарише