Žena

ВРБЕ ЈА · - 408

његове блиједе образе.... „Устани, сине! Прекрстимо се, помолимо се Богу!“

И дијете се диже...... скиде стари, поцијепан шешир с главе и отпоче: ...„Ва имја Оца и Сина и Свјатаго Духа.... А....мин....!- и тихо се шаптање изгуби, можда га јутарњи повјетарац понео на својих крили високо горе у плаве далеке висине...

„Пођимо...!“ устаде дједа ослањајући се о свој потковани штап. Сунце их огријевало и они се спушташе низ стрмне стијене полако — пазећи да им се слабе ноге не омакну у провале страшних амбиза....

„Ено се бјеласа црквица...! Дједо, ено села, тамо ћемо добити хљеба!“..., пружало дијете руке радосно се смијешећи.

„Бог то зна, јовице, да ли ћемо добити хљеба. Људи су немилосрдни и лако те одгурну са својијех врата и.... онда...“

„Ми ћемо потражити добрих људи, па ако....“ загрцну се унуче.... не смједе довршити страшну, грозну мисао.

„Хе, хе, хе!... Сине мој, Бог ће нас узети к себи!“

Полако су исчезавали као блиједе силуете иза оног голога грања улазећи са очајним мислима у село да потраже добрих људи!

Да — добрих људи!

МУДРЕ ИЗРЕНЕ.

Зар би знали за Обилића, да није било Косова 2! = Ако хоћеш да те воли свет, воли га. ж У туђој кожи, многи би мислио друкчије. = Ко жртвује главу, жртвује ју за многе. ж Живети значи — борити се.