Žena

РЕН А 401

први пут она задрхта..., у усијаном мозгу заче се оно страшно — не — роди се она одвратност према браку... љубави... животу... роди се негирање себе саме... роди се жижак у коме сагорева срећа и живот... „не... не даље се не може....!“ шаптала је Јелена тонећи у очај брзо и без икаквих препрека, а он је гледаше укочен од неразумевања... блед од

онога што није разумевао у себи..,, па ни у њој...

слегну још једном раменима и нечујно прошапта.... „Време је да се ради...“ и полако као сен неме самртне сенке нестаде га иза високих врата његовог кабинета... и на пољу је одбијало мукло два-

најест часова....

П. Мети Суморна, пуна туге са уплаканим очима

седела је јелена пл. Марулићева и гушила своје болове у својој преврелој нутрини... И ма да су они стизали једни за другима, као неме душе покајника.... ипак су један за другим тонули у бездан силне женине љубави... тамо грцали и тамо умирали.... Савлађивање било је достојно овакове жене...

У соби за рад одмерено је ударао зидни стари часовник..., и уносио у нијему пустињу леденог мира дах мртвога живота што струјаше испод тих слабих одкуцаја.... и малим салоном као да је треперила изразита меланхолија душе Јеленине, у којој се кристалисао полако и споро драги камен њене љубави.....

И ту, у томе куту, где је све остављено себи самом..., где је почело једно споро умирање мисли и живота, где су тешке завесе од побледеле венецијанске свиле затварале видокруг спољњег испитивања и радозналости, где је силом високих државних интереса и себичне амбиције сахрањен један живот у дебеле законике, а гроб његов ограђен зидом охладнелости седила је она и грозничаво читајући тек стиглу депешу о доласку своје пријатељице очекивала када ће на прагу високих дво-