Žena

408 ЋЕ НА

крилних врата засјати поглед живота и последња њена нада......

Чекала је дубоко утонула у себе саму; на површини разливеног мора очајања прибирала последњу снагу за веру у снагу пријатељства и тихе разложности њене пријатељице.....

Жижач се није утулио... још дрхће......

Веру одржава савлађивање бола, угушивање мржње онде где је цар била нежност и љубав......

У једноме тренутку чу се у предсобљу неки тихи жагор... Као у сну чинило се Јелени да је чула галопирање њихових коња... онда стадоше..., после фрктање угрејаних коња... и полако се све губило у даљини као онда, у оне позне октобарске дане..... Сањање о минулом болу крепи живот у часовима тешког очајања..... онда сан дрхти у будном телу и говори о блиској срећи...

Нагло се отворише врата...

Ливрејисан момак јављаше свечано; „Госпођа Ана Милорадовићева.....

Јелена се трже... преко бледог усахлог лица просу се румен..., очи уморне блеснуше..., руке задрхташе као у дубокој грозници..., груди се растезаше... пуне пунцате..., радости, — туге:.., среће измешано.... све испрсплетано... агонија.... корак до неиздржљивога.....

Врата се затворише.... и један врисак..., један поток врелих суза... један загрљај у нервозном јецању. ·. у ломљењу.... и онда тихо пуно суморности, тепање и непрестано дрхтање душе у тихом и новим животом заогрнутом салону......

Спустише се на мекани отоман и врело чело Јеленино лежаше на тврдим набреклим грудима младе Ане Милорадовићеве......

Дуго су ћутали, дуго су нетремице сањали о давно минулом добу најсрећнијег девојачтва.... дуго без и једне речи сабирале су мисле за прву реч... прву болну и претешку реч...

„Како је то све тако брзо, брзо дошло...2! —

|.

ЈИ зашто је то тако брзо утрнуло...!

“«