Žena

412 _ БАБЕЛЕЈА

перило као и душа остављене јелене..., па и топли дах, што вејаше кроз нијеме и високе салоне те куће Ана Милорадовићева спремаше се за одлазак...

„Ано“, рећи ће једнога дана јелена кад су седели у омиљеној соби за рад: „сачекај још који дан док пређу овогодишње вечерње забаве код нас, па

онда..... онда... ..“ застаде Јелена, махну руком преко чела..., онда иди да ме више никад не видиш...“ „Лело...0...“ отегну тужније но обично Ана....

„умири се и буди сабрана... још који тренут па ћемо можда изравнати све несугласице и живот ће поћи оним старим током...“ говорила је Ана с убеђењем прилазећи прозору...

„Мучно... мучно...“ вртећи главом шапташе јелена.... гледајући Ану која дрхташе као шибљика... и мењаше боју лица...

„Лело.... скупи сву снагу и буди прибрана...., буди мирна и храбра... Стани.. слушај ево их иду... обојица неми и он и Сања...“ дрхтао је Анин глас...

„Зар Сања Алексијевић... лекарг! Нашта ће ми он2:“ с неком индигнацијом ударајући на сваку реч говораше она устајући... „Нашта ће ту медецина..., мени је потребан он... Алексије онакав као пре шест година... Стотине савета Сањиних исто је што б-цање песка у море... Ано, њега ми дај... ону његову душу врати ми, а све друго......

Ана је гледала у плануле образе њене..., слушала је првипут с каковом индигнацијом говори увређена жена..., и кад је хтела да заусти.... трже се, и тога тренутка уђоше њих обојица... Сања увек насмејан.... а за њим хладан као громада Алексије Марулић..

У соби као да се све напрегну.... као жице на

гитару што чекају последњи акорд.., постаде не-

издржљиво..., њихов долазак одзвањао је као гласан кикот ироније.... сурове и срачуњене ироније... Доспело се на послетку на ивицу сечива... оно је било оштро ваљало га је отупити... И Сања приђе Јелени, ухвати је обема рукама за њену меку и белу руку и не могавши отрпети презриви смех једне жене

обори поглед низа сеи као онај што се стиди своје