Žena

(ОВА 465

Српска мајка. ( —- Цртица из балканског рата. —

Оно што срце и душа осећа, то ничије перо није у стању написати. в.М.

Био је то врло тужан и суморан дан. Над целим су се Београдом надвили црни облаци, који нам у висини изгледају као орлушине, које су се подигле да траже плена. По вароши је пала густа магла, да од ње, што но кажу „ни прст пред оком не видиш“. Промет је због тога врло слаб, а местимично је потпуно заостао свугде, а оне, који су по природи свога посла приморани да се крећу по вароши, не можеш од магле ни распознати. Сву пажњу мораш обратити, да не натрчиш под каква. кола, трамвај или томе што слично. Или пак, да. не лупиш главу у главу са неким, који исто тако као и ти лута по оној магли, трудећи да распозна. пут.... Само по где-где, чујеш јасну грдњу и псовку некога кочијаша, који је натерао кола на електричну бандеру (дирек) па мисли, да му коњи из неког ината неће да вуку2.. Ето тога дана донели су сви београдски листови, по цело Српство тужну вест: да је у руској болници у Београду, после дугог и тешког боловања, умро кумановски херој мајор Љутимир Ђорђевић.

Жалост је била неизмерна. Жалио га је не само Београд, него цела Србија, цело Српство,

докле год је допрео тај тужан глас. А и како не би2

Не треба заборавити, да се је име овога јунака прочуло широм Српства. Од уста до уста проношено је његово име, пуно славе и величине, пуно племенитости и пожртвовања за свој народ. Жалост је била у толико већа, што је се знало, да иза његове смрти оставља самохрану сироту и остарелу

мајку, којој је он био сва нада и све поуздање. »

Љутимир Ђорђевић је био син сиромашних

родитеља. Отац му је још одавна умро. Његова сирота мати је све наде полагала на сина. Док је б