Žena

ЋЕ БА 415. да се више ником не потуже. Овако улазећи дубље у ствар, душа Наталије Наришкин, тако чиста, изгледаће нам све загонетнија. Међу тим, ма шта.

се помислило о њеним идејама, ипак, човјек не би могао обуставити осјећање дивљења, јер је ова душа — тако племенита — могла милошћу бити побожна, и њена врлина, као мирис тамњанов, не да се ријечима описати.

Пошље 10 година, Наталија доби виши чин; она постаде настојница дома у улици св. Гијома. Ово бјеше велика почаст. Управљати са дванаест сестара, екстерним разредом, гомилом сирочади, јаслама и приточиштем старих жена, свега 300 дужност бјеше претешка. Могуће је помислити,

да Наталија не бјеше способна за то, јер њено здравље, једнако слабо, сад се поремети. Наталија поче кашљати и пљувати крв, па онда видећи, да се крај приближава, осјети, да је нека радост обузима. Њена побожност и простота бјеше при-

мјерна Цио је кварт обожаваше као свету. Често се чињаше правом слушкињом својих сестара, одбијајући сваку олакшицу у тешким стварима, идући са сиромасима и преко морања до доброте. Папа Пије 1Х-ти, од кога је она добила благослов, уздиже је овим речима: „Ево једне свете кћери“. Али тешка се времена приближаваху: 1870-те, рат, опсада Париза и тако даље.

Наталији се свако морао дивити, кад је неговала болеснике, кад је биједнима трчала у помоћ и доцније, у крвавим данима, кад је сама чувала капелицу, да се неби у њој штогод попрскало остајући, тако рећи, до пошљедњег дана код барикаде. И најзад, би мир, и за њу се велики и срећни мир приближи. Наталијине пошљедње ријечи бјеху о једној доброј души, која је добро живјела. Она никада не престајаше говорити: „Драге сестре, не реците пошље моје смрти: Она је била светаи добра, — већ се молите, молите за мене“.

Једна бескрајна гомила њених сиромаха, испрати

је мртву, и, вели се, да је неки стражар једне