Žena

588 БРЕНА

наших војника. Питамо га: — Зар баш никако не можеш напред А он једва говори: Какво напред. Идите ви; мене оставите да умрем. — Сузе нам

наиђоше на очи. Човек сам себи запалио самртну воштаницу. Распремисмо једнога коња. Мало натоворисмо на друге коње, мало понесмо ми, па га подигосмо и метусмо на самар.

Било је свачега.

Најбоље смо прошли код католичког попа у Гајанима. „Врло се уредно показао. Донео нам леба, а понекима је стигло и мало вина. И тамо смо растоварили муницију па онда попу оставили једног тешког болесника. Тог нисам више видио...

На крају сам га питао: — Да ми кажеш искрено, што ћу те питати2

— Питај!

— Да је потрајало онако још дан. два, шта миглиш: Би ли могли издржатиз2

— Веруј, би, рече искрено. Морали би! А и могли би. Видиш, како је било. Кад наиђемо на најстрашнији пут, ми погледамо около. Да идемо натраг не долази никоме на памет. Нисмо пошли да се враћамо. Него гледамо десно. А десно се не може никако. Онда лево. А кад и лево не може никако, и никуд се не може, онда се напред — мора.

Био је још један војник тамо, кад ми је Раја Глишовић ово причао. Нисам му забележио име. Он је оно причање надопуњавао

Каже: Свуда смо заноћивали под отвореним небом у киши и снегу и нигди ни сламе ни сена. Нисмо могли набавити ни за офисире. Видели смо да им је теже но нами, јер су научили на боље, али се пред нами кураже, као да им није тешко. У оној води ноге су нам се надимале. У неког дошле као ступе. Од силне кише и влаге одело је трунуло на нами. јер није било воде само у потоцима и рекама, него по целом путу је било воде. Где год згазиш, извире вода. Чак и тамо где је шљунак. Чак и горе на брду. Каква су то брда и каква је та Албанија, то само онај зна, ко је туда пролазио.

Између Мјета и Љиаша има једна река, [Задри]