Žena

ВЕНА | 551

Гајић. — 0!

Наталија. — Вп се смешисте на ме... ја се смеших на вас.

Гајић. — А!

Наталија. — Излазећи па воде, ви ми дрхћући

понудисте вашу руку; ја је узех п, такође дрхћући, представим вас моме покојпом мужу, који, као и ми, дркташе, чекајући пас на обали.

Гајић. — 0!

Наталија. — Имате право, Немојмо више о томе говорити...

Гајић. — А!

Наталија. — Знате ди, господине, да сам тако

узела била ок» четрдесет п два купања 7!

Гајић. — 012

Наталија. — И ни мало не жалпм. Гајић. — А7! Наталија. — Господан Фрањић, мој лечник,

је бпо нека будала: у место да ми шкоде, та су ми купања чинпла врло добро.

Гајић. — 012

Наталија. — Мислим да смо доста говорили о прошлости, него, вратимо се к садашњости.

Гајић. == А! Е

Натгалија. — И ако сам била спутана светим везама брака, ппак сам са задовољством, које ни мало нисам прикривала, пустила да ми се удварате, а то ми је у толпко било пријатније, што сте се вп увек према мени понашали као прави дубровачки племић и што су осећајп, које сте мп пзражавали, билп пепуњени дубоким поштовањем.

Гајић. — 0!

"Наталија. — Бар, тако сам увек веровала.

Гајић. — А!

Налпалија. — За читаве две године дана ви сте били чаробна утеха моје усамљености.

Гајић. — 0!

Натпалија. — Сад сам слободна.

Гајић. — А!

Наталија. — Алп, сад се све променило: ја вас

не марпм,