Žena

СЕЧА 563

мојој души се покрете неки талас пријатан и ' силан, пут среће и стрепње, и ја запитах бојажљиво: — Мене2 Тебе — одговори ти и погледа ме очима, у којима је остало небо, али је било и нечега још већег и лепшег од неба. Талас ме запљусну свом силином, и ја задрхтах .. И гледала сам тебе, само тебе, заборављајући целу слику... Зар си заборавио тај дан Да ли је могућно да се то може заборавити 2“

Кад он мора на страну, она га испраћа на станицу. И описује тај моменат овако;

— „Збогом, још једном казао си ми тим пружио руку, Твој осмех је дрхтао од бола, а твоје очи су ми заједно с твојим шапатом казале једно очајно, велико: збогом душо!

— Драги!. — и ја сам ти, гушећи се, пружила уста и ми смо се пољубили. Тај први и једини пољубац као да је за тренутак ублажио бол. Али одмах затим звизнуо је воз и ти си последњи пут махнуо шеширом и руком, последње збогом казао очима, последњи осмех бацио на моје лице и одлетео у свет, одлетео од мене за навек.

Тога дана било је на станици људи, који су ме знали и који су видели наш растанак. И они су ме осудили. Ја тада никога нисам видела; ја то тада не бих приметили ни да су ме камењем засипали. Јер сам се растајала с тобом..

Осудили су ме. Причали су много о мојој безочности и неваљалству. Пољубила сам на растанку човека, који ми је све у животу, и зато су ме осудили. Кад би они могли знати како ме је се мало тицало њихово мишљење, Па ипак — било ми је непријатно. Моје „пријатељице“ почеше глупо и одвратно да ми наговештавају да су веће по нечему од мене и да ме завијено испитују о теби, тражећи, ваљда, да им се за снисходљивост одужим поверљивошћу, Жене и девојке, које су јуриле за сваким познантсвом мушкарца само зато, што је мушкарац, које су глупо кокетовале и невешто се наметале, које су можда у мраку и буџаку расипале своје бљутаве пољупце, рекоше да сам лакомислена и „безобразна“ Оне, које су се продавале за свилене крпе или биле неваљалице стога што их је порок мамио, што је у блату била њина атмосфера, обедише ме да сам имала љубазника!“

Ено нешто из онога, како су се разишли:

„Онај пламен честитости почео је полагано да сегаси Зашто, драги2 Твоја су се писма мењала. Ти си се мењао.