Žena

520 ЋЕ НА

Срба, него су то Бугари. Народ се испрва подругивао с тим. Али ти, који су се одвише подругивали и заступали српско, изгибоше један за другим. И што је било испрва тајно, није се могло задуго сакрити. Показало се, да оно не чине толико Турци, колико бугарске чете. Турци су знали за то, али су им гледали кроз прсте, јер су им Бугари из Софије напунили шаке златом. И шта су марили Турци ако се раја почне клати између себе.

Десет је година много, а двадесет и тридесет година — мани. Није ни то шала говорити некоме 30 година да је Бугарин. Говори му то учитељ, говори поп, читају му из неких књижица. А ко неће да верује, има пуно бугарских чета, да га убију.

Полако нестаде српских школа и српских попова. Људи се престравили. Кад му кажу да је Бугарин, не сме да каже: Нисам. Кад Петровићу оштро кажу, да он није Петровић него Петров, и Стојановићу, да није Стојановић него Стојанов, он почиње да се зове Петров и Стојанов. И кад му нареде, да шаље дете у бугарску школу, он шаље. А те школе нису биле да се у њима учи наука, него да се учи бугарство.

Кажем вам, десет година је много, а двадесет и тридесет година — маните.

И Станкин Јова не презива се више Мирковић, него Мирков. ;

Тада Станка, први пут од кад с њим говори, не гледа у земљу, него му гледа у лице: — Зашто да будемо Миркови а не Мирковићи2 пита га.

— Полако жено, каже јој он, не разумеш ти то.

— Разумем ја, каже му. Марко Краљевић није био Марко Краљев, него Марко Краљевић. И Немањићи нису били Немањови. Читао је нама деци мој сиромах покојни отац о томе и стотину пути. И казао нам је, да смо Срби и да треба да останемо Срби. А турско ће проћи и ово ће бугарско проћи. Па кад устане Марко Краљевић из гроба, а он ће устати скоро, јер не може дуго гледати ове зулуме, шта ће казати, ако у својој Маћедо-