Žena

Пред вече су већ долазиле госпођи Милки њене пријатељице, да теше и саветују: — Море, није то ништа. Све ће се то лепо свршити. Такви су људи. Ко их не зна, скупо би их платио. Ал су то само велика деца. Свака паметна жена мора човеку мало гледати кроз прсте, иначе би се могло растављати од мужа три пута на дан.

Госпођа Милка је само вртела главом и говорила: — Свршено је! Да се разведем од мужа то могу. Нисам ни прва ни последња. Али да на „увеселеније света“ играм комедије, то нећу. Напослетку неко је казао: Муж и жена када се после опет састану, долазе ми као разбијен прозор, кога слепе после хартијом. Никад више оно што је било. Требало је пазити да не дође дотле, а сад све једно.

О самој ствари није хтела госпођа Милка много да говори. Гаће се ствар ускоро расветлити на суду.

И она већ сутра дан оде једноме адвокату, који је био присан пријатељ њена оца и који ју је волео још од детинства.

Он је знао већ све и примио је највећим саучешћем. Није јој дозволио да каже и једне речи, него ју је посадио, па рече само толико: — Милкице знам све. И баш сам хтео да ти дођем. Буди без бриге. Онај твој медвед је плануо, аљ ће се већ умирити. ја узимам ствар у своје руке.

Госпођа Милка се горко насмеши и рече му: — Чика Мирко немојте да се обмањујемо. Сећате ли се ви како су ме називали у моме детинству 2 Но, зашто нећете да кажете; видим вам из очију да се сећате.

— Сећам се. Звали су те: Мала јогуница. Али ти данас ниси више мала и несмеш више бити јогуница. — Чика Мирко „всује труди“ што рекао мој покојни отац. Нисам зато дошла код вас. ја не тражим данас мужа, ја тражим моју репутацију. Зато сам дошла до вас.

— Разумем те, дете. Ти хоћеш да тужиш ону људску бестију, која се појављује на јаузновима у